U jutra se najlepše cveta.
Vetar se spustio među grane.
Uvlači se u rukave. I miluje.
Upijam prohladna plavetnila svitanja.
Dok cveta novi dan.
Vetar miriše na leto na izmaku.
Radujem se i grlim sve osmehe koje mi daruju.
Milujem meke latice.
Bašte su prepune šarenila.
Sunce se lagano upetljava među krovove i krošnje.
Posmatram ga i mašem mu.
Oblaci su meki kao njegova koža.
Još nekoliko koraka. I još nekoliko poljubaca.
U jutra dok svet cveta.
Volim ta druženja sa suncem.
Puštam sunce u svoje želje.
U svoje dane. U svoju dušu.
Grlim život.
Bojim svoje misli u šareno.
Puštam ih da lete, kao živahni, veseli galebovi nad morem.
Posmatram sliku iz više uglova. Doživljaj nije isti.
Radite li i Vi to?
Ne govorim "ne" životu...
Jer, koliko puta smo rekli životu ne?
Proći će vreme, procvetaće još mnogo cveća, i uvenuti mnoga leta...
I tad ćemo žaliti.
Bolje nad greškama, nego što nismo ni probali...
Nema mesta strahovima...
Strahovi su samo misli, izmišljotine... Ništa snažnije od toga...
Ja grlim jutra...
Grlim njega...
Miriše na radost... Dok cvetamo...
Jutra su velelepna igra senki.
Razdragana paleta početaka, nijansi, pesama...
Kao mala sam trčala, smejući se, pokušavajući da nagazim svoju senku.
Volim nežne latice, meke listove...
Ne berem cveće...
Jer, ako ga uberem uvenuće, prestaće da bude ono što sam volela...
A poenta ljubavi nije u posedovanju, nego u zahvalnosti...
Ne otimam od života...
Grlim, jer samo tako sam srećna.
Volim dobovanje srca.
Tačno razaznajem zagrljaje.
Radujem se kao dete...
U leto.
Dok cvetamo.
Peace and love, ppls. ♥️
Liw.
