Majske
večeri tako slatko omamljuju, pomislih sinoć, dok sam išla ka prodavnici.
Sladunjavi miris jasmina, mladi zeleni dudovi, neven uveliko procvetao. Kad se
svi ti mirisi pomešaju sa toplinom prolećnog sumračka, čovek ne može da ostane
ravnodušan. Jedva čekam da još otopli pa da večeri provodim u dvorištu, sedeći
i čitajući knjige, za velikim stolom, sa predivnim klupama, od orahovine, koji
su pravili Miloš i njegov tata. Ljudi se razmileli po ulicama, pozdravljaju
se, pričaju. U mraku se samo šarene starke svih boja i dezena. Šteta što za
naredne dane najavljuju kišu, pomišljam uzgred.
Nije veliki jed, svakako. Kiša je, ionako, mnogima samo izgovor za loše raspoloženje, lenjost, i namštenost. Uz toliko poznatu frazu: "Kakvo je ovo vreme, tačno da čovek provede čitav dan u krevetu. Nema se šta raditi." Izgovori...
Svaki dan može da se iskoristi i pretvori u kreativnu rapsodiju. Znam, ni meni nije prijatno što su proleće više obeležile kiše, oblaci i tmurno vreme, nego sunce i sve lepote koje idu uz njega, ali avaj.
Podižem roletnu. U prozoru i ispod njega stoje biljčice. Odmah mi izmame
osmehe. Bujaju. Božanstveno zelene. Mladi nežni pupoljci. Neki procvetali, neki se još stidljivo kriju među raskošnim listovima. Vegetacija buja, biljčicama prija ovo vreme. Puzavica mi raste kao iz vode, dobila sam od mame nedavno i mini gerber. Jedva čekam da procveta.
Ali nebo je tmurno i kiselo. Nivo aktivnosti može biti ograničen. Ništa strašno.
Kuvam nam jutarnju kafu. Uvek je rado ponesem Milošu u krevet, pre nego što ode na posao. Jutros su na redu tufnaste šolje. I jaka, topla nes kafa. Obožavam taj ritual spremanja i ispijanja kafe. Mešanje kafe sa vodom i stvaranje lepe kremaste mase. Pa ona fina penica kad naliješ smesu vrelom vodom. I taj miris.
Ja ću kasnije popiti još jednu verovatno. Uz grickanje nečeg slatkog i jednostavnog kao što su na primer žele bombone. Sećam se, kako sam kao mala negodovala, kad god mi neko kupi Žele zeku. Nisam volela žele. Odmah bih mu pojela glavu i uši, kao pravi mali zlikovac. Verovatno me baš zato sad stiže kazna, pa kad god mi se prijede nešto slatko (a to se stvarno retko dešava), u kućni nema ni kockice čokolade. Trauma iz detinjstva koju smo svi prošli: "Mamaaaa, imamo li nešto slatko?" A ona odgovara: "Imamo jabuke." U daleko boljem slučaju jagode. Haha, čarolija zvana detinjstvo.
Kišni dani su savršeni za slušanje lepe muzike. "Neverne bebe" su my cup of coffee za ovakve dane. Malo ću uz muziku i da pospremim stan. Napraviću neku pastu za ručak. Carbonara je skroz okej. Tako brza i neodoljiva. Iseckaću na kockice slaninicu (može da se doda i malo šunkice, pršuta, ko šta ima i voli), dinstaću je dok ne postane chrispy, dodaću čašicu pavlake, malo iseckanog belog luka, mirođije, još nekih začina po ukusu i sve to preliti na obarenu testeninu. I voila. Mirisi Italije na stolu.
Kišna posle podneva su idealna za gledanje filmova uz kokice. Spremanje domaćih čokoladnih keksića, po receptu koji mi je dala drugarica. Tmurni dani su sjajni za evociranje uspomena, gledanje starih fotografija. Sređivanje garderobera. Obavljanje svih poslića po stanu koje odlažemo, jer je šteta propustiti lep i sunčan dan. Posmatranje kapljica koje klize niz prozor. Za zagljaje i nežnost.
Čitanje kao najveća životna pasija , posle pisanja. Sličan tmurni, kišni dan je bio kad smo se Miloš i ja zaputili na božanstvenu Frušku goru, u posetu manastiru Velika Remeta. Nepregledna brdašca ušuškana u zelenilo. Procvetale stazice, tiha mesta na obroncima, vinarije, prodavci meda. Pisaću Vam više i u tome u posebnoj priči. Nakon predivnog posle podneva provedenog u razgovorima sa monasima i na službi, pošli smo kući ispunjeni beskrajnim mirom i srećom. I sa dve kese pune knjiga. Neke smo dobili i na poklon. Kakva je samo sreća i bogatstvo kad imamo toliko novih knjiga. U početku sam ih samo znatiželjno listala, gledala, zaljubljivala se u njih. Miris nove knjige, tako savršena stvar. Jedva sam se odlučila koju da odaberem za početak. Upijam svaku reč, uživam u svakoj duhovnoj pouci.
Napisaću i nekoliko tekstova za blog. Inspiracija me puca ovih dana. A materijala za priču, koliko duša hoće.
Čuću se na društvenim mrežama sa svim prijateljima, koji mi sada nisu blizu. Ispričaću se sa najboljim drugom. Mislim da svaka devojka treba da ima najboljeg druga. Tvrdim da su muškarci sjajni prijatelji. Teme za razgovor opuštenije, rasterećenije, operisane od sujete. Najbolji drug je neko ko će ti reći da sad stvarno preteruješ i dramiš, da se ne izmotavaš kad te uhvate ženska ludila i frka, posavetovati te, razumeti, nasmejati. Dar. Blago. Brat.
Prevdeče ću možda u šetnju. Obuti neku nepromočivu obuću, nabaciti kardigan, kišobran u ruke i švrćkanje. Osetiti kišu. „Idi napolje da pokisneš, od toga se raste.“ – kako su nam govorili kao klincima. Neki ljudi osete kišu. Neki samo pokisnu. Tako je otprilike govorio čuveni Marli. Nikad nije grešio. Sve je do stava.
Uživajte u kišnom danu. :D
Peace and love, ppls.
Liw.
Nije veliki jed, svakako. Kiša je, ionako, mnogima samo izgovor za loše raspoloženje, lenjost, i namštenost. Uz toliko poznatu frazu: "Kakvo je ovo vreme, tačno da čovek provede čitav dan u krevetu. Nema se šta raditi." Izgovori...
Svaki dan može da se iskoristi i pretvori u kreativnu rapsodiju. Znam, ni meni nije prijatno što su proleće više obeležile kiše, oblaci i tmurno vreme, nego sunce i sve lepote koje idu uz njega, ali avaj.
Podižem roletnu. U prozoru i ispod njega stoje biljčice. Odmah mi izmame
osmehe. Bujaju. Božanstveno zelene. Mladi nežni pupoljci. Neki procvetali, neki se još stidljivo kriju među raskošnim listovima. Vegetacija buja, biljčicama prija ovo vreme. Puzavica mi raste kao iz vode, dobila sam od mame nedavno i mini gerber. Jedva čekam da procveta.
Ali nebo je tmurno i kiselo. Nivo aktivnosti može biti ograničen. Ništa strašno.
Kuvam nam jutarnju kafu. Uvek je rado ponesem Milošu u krevet, pre nego što ode na posao. Jutros su na redu tufnaste šolje. I jaka, topla nes kafa. Obožavam taj ritual spremanja i ispijanja kafe. Mešanje kafe sa vodom i stvaranje lepe kremaste mase. Pa ona fina penica kad naliješ smesu vrelom vodom. I taj miris.
Ja ću kasnije popiti još jednu verovatno. Uz grickanje nečeg slatkog i jednostavnog kao što su na primer žele bombone. Sećam se, kako sam kao mala negodovala, kad god mi neko kupi Žele zeku. Nisam volela žele. Odmah bih mu pojela glavu i uši, kao pravi mali zlikovac. Verovatno me baš zato sad stiže kazna, pa kad god mi se prijede nešto slatko (a to se stvarno retko dešava), u kućni nema ni kockice čokolade. Trauma iz detinjstva koju smo svi prošli: "Mamaaaa, imamo li nešto slatko?" A ona odgovara: "Imamo jabuke." U daleko boljem slučaju jagode. Haha, čarolija zvana detinjstvo.
Kišni dani su savršeni za slušanje lepe muzike. "Neverne bebe" su my cup of coffee za ovakve dane. Malo ću uz muziku i da pospremim stan. Napraviću neku pastu za ručak. Carbonara je skroz okej. Tako brza i neodoljiva. Iseckaću na kockice slaninicu (može da se doda i malo šunkice, pršuta, ko šta ima i voli), dinstaću je dok ne postane chrispy, dodaću čašicu pavlake, malo iseckanog belog luka, mirođije, još nekih začina po ukusu i sve to preliti na obarenu testeninu. I voila. Mirisi Italije na stolu.
Kišna posle podneva su idealna za gledanje filmova uz kokice. Spremanje domaćih čokoladnih keksića, po receptu koji mi je dala drugarica. Tmurni dani su sjajni za evociranje uspomena, gledanje starih fotografija. Sređivanje garderobera. Obavljanje svih poslića po stanu koje odlažemo, jer je šteta propustiti lep i sunčan dan. Posmatranje kapljica koje klize niz prozor. Za zagljaje i nežnost.
Čitanje kao najveća životna pasija , posle pisanja. Sličan tmurni, kišni dan je bio kad smo se Miloš i ja zaputili na božanstvenu Frušku goru, u posetu manastiru Velika Remeta. Nepregledna brdašca ušuškana u zelenilo. Procvetale stazice, tiha mesta na obroncima, vinarije, prodavci meda. Pisaću Vam više i u tome u posebnoj priči. Nakon predivnog posle podneva provedenog u razgovorima sa monasima i na službi, pošli smo kući ispunjeni beskrajnim mirom i srećom. I sa dve kese pune knjiga. Neke smo dobili i na poklon. Kakva je samo sreća i bogatstvo kad imamo toliko novih knjiga. U početku sam ih samo znatiželjno listala, gledala, zaljubljivala se u njih. Miris nove knjige, tako savršena stvar. Jedva sam se odlučila koju da odaberem za početak. Upijam svaku reč, uživam u svakoj duhovnoj pouci.
Napisaću i nekoliko tekstova za blog. Inspiracija me puca ovih dana. A materijala za priču, koliko duša hoće.
Čuću se na društvenim mrežama sa svim prijateljima, koji mi sada nisu blizu. Ispričaću se sa najboljim drugom. Mislim da svaka devojka treba da ima najboljeg druga. Tvrdim da su muškarci sjajni prijatelji. Teme za razgovor opuštenije, rasterećenije, operisane od sujete. Najbolji drug je neko ko će ti reći da sad stvarno preteruješ i dramiš, da se ne izmotavaš kad te uhvate ženska ludila i frka, posavetovati te, razumeti, nasmejati. Dar. Blago. Brat.
Prevdeče ću možda u šetnju. Obuti neku nepromočivu obuću, nabaciti kardigan, kišobran u ruke i švrćkanje. Osetiti kišu. „Idi napolje da pokisneš, od toga se raste.“ – kako su nam govorili kao klincima. Neki ljudi osete kišu. Neki samo pokisnu. Tako je otprilike govorio čuveni Marli. Nikad nije grešio. Sve je do stava.
Uživajte u kišnom danu. :D
Peace and love, ppls.
Liw.
