Neki dani su prosto predodređeni za maštarenje. Prisećanje. Emotivna putovanja u prošlost. Proleće je gotovo uvek takvo. Pričam sa drugaricom pre neki dan i uhvatim sebe kako kroz razgovor evociram uspomene od pre dvadeset godina. Čudna spoznaja. Nova. Nisam do sada na taj način razmišljala o godinama. A vreme ide.
Pokušavajući da odagnam opor ukus pri pomisli šta li će današnja dečica pamtiti i pričati o svom detinjstvu, osmeh mi mami film koji počinje da mi se odvija u mislima, i povratak u raspevane, šarene i inspirativne osamdesete. Moji roditelji tvrde da nekih događaja naprosto ne mogu da se sećam. Jer sam bila isuviše mala kad su se odigrali. Da li je to zaista tako, pa sam možda ja samo dobro ilustrovala u glavi sve što su mi oni pričali? Ili pak ljudski um zaista može da memoriše neke slike iz najranijeg uzrasta? Zapravo me ni ne zanima... Meni su ostali lepo upakovani u sećanjima, kao paketić sa ljupkom tufnastom mašnicom, i želim da zauvek ostanu tako sjajni i veseli.
Proleće kad sve procveta i kad počnu da opadaju latice bilo je bajka za mene. U dvorištu smo osim baštice sa cvećem imali i nekoliko prelepih stabala višanja i trešanja. Zasmišljala sam da su te iste latice kiša, i uzimala svoj roze kišobrančić ,sa šarenim srcadićima, i kretala u šetnju po dvorištu.
Ponekad sam volela sama da se igram u pesku, koji smo imali u zadnjem delu dvorišta. To je bilo moje malo cartvo.
Od najranijeg detinjstva sam bila okružena psima. To je valjda odredilo da danas toliko volim životnje. Imali smo nemačke ovčare, a ja sam obožavala sva naša vesela i razdragana posle podneva, kad ih pustimo da trčkaraju po dvorištu, prepunom maslačaka i belih rada. Ta silina radosti kad vidim pse koliko srećno i euforično uživaju, za mene je bila opčinjavajuća.
I tačno mi je tu negde slika kako kao mala trogodišnja plavušica sa sve šiškama, u tamno ljubičastim somotskim pantalonicama, i belim čizmicama sa aplikacijom Alfa, valjam sa mamom loptu snega od koje će nastati moj Sneško. Od komadića uglja pravimo mu oči i usta, šapurika je nos, a moj rozi šal će mu svakako poslužiti da ga ogrne oko vrata "da mu ne bude hladno". Stara plastična kantica je tako verodostojna zamena za šešir. I obavezno slikanje prilikom kojeg ja svog Sneška verno držim pod ruku, kao kakvog starog drugara. Bitna slika u mentalnom albumu mojih uspomena je ona kad sedim pokrivena ćebencetom na drvenim sankama sa naslonom, dok me tata ili mama vuku kroz sneg. Zimski praznici, novogodišnje kape za doček, koje je nama deci, kuma redvno pravila, crtanje srcadića i mačijih brkova po licu za tu priliku. I strah od prskalica koje mi je baš kuma pomogla da prevaziđem. Sećam se beskrajne radosti igranja po snegu. Najlonskih kesa koje mi je mama navlačila ispod žutih gumanjaka, da mi još bolje zaštite stopala. Pravljenja „Jezuške“ u snegu, mira i spokoja, ušuškanosti u moj mali univerzum, u uličici pokraj kanala.
I dalje teče reka uspomena...
Tatini roditelji. Pokojna baka, i toliki naši zajednički dani. Njene cvetne kućne haljine, i zepice koje nam je štrikala. Posvećenost i brižljivost. Sede lokne i njene marame. Topli osmeh i plave oči. Nesebično posvećivanje vremena meni. Deda i njegova toplina kojom i dalje zrači.
Zelene ribizle u ujkinom voćnjaku. I iščekivanje da sazre. Čitava avatura kad se izlazi iz njegovog voćnjaka i prelazi jamurača, kojom prilikom me, onako malu, neko obavezno nosi u naručju. Somotske haljinice i košulje sa velikim kragnama. Godine kada je svet plesao uz lambadu - i momenat sreće kada sam dobila „lambada suknju“ pa sam se, zajedno sa drugaricama, vrtela i đuskala zamišljajući podijume i svetla scene. Štrikani plavi džemperić sa dugmićima. Kratka plava nežna, paperjasta kosica i šiškice. Majica sa Miki Mausom, na prednjem delu njegovo lice, na zadnjem leđa, guza i rep. Kakav događaj je bilo imati takvu majicu. :D Paradajz sos kao omiljeni doručak. Žele zeke i krem bananice, kao slatkiši koje je pokojna baka najčešće kupovala.
Leta su bila posebna. Od jutra do mraka na ulici, ili u dvorištu sa drugarima. Samo povremeno uletim u kuću, jer sam od vrućine, i neprestanog jurcanja pretrnula od žeđi. Radost kad dobiješ sladoled u plastičnoj kocki ili loptici. Sećate ih se? :D Kapica tih sladoleda, po difoltu je bila suprotne boje od same kutijice. I čitava euforija dok otvaraš papirnu vrećicu sa kašičicom i čekaš sa saznaš koje je ona boje. Nešto kasnije pojavili su se Kapri, Tiger, Leni i ostali sladoledi. I oni preslatki u obliku klovna, sa velikim nosom od kuglice žvake, simpatičnog imena Đole. Čuveni Stopi oblika stopala, i čokoladna rapsodija koja je razoružavala Bolero. Letnje večere - hleb i mast i osunčani krastavci iz tegle.
Kamenjar. Oaza na Dunavu. I svi naši porodični vikendi tamo. Bakina baštica, dedin slameni šešir. Palačinke, roštilj, veliki panj na kojem je stajao stari tranzistor. I dedino pedantno beleženje vodostaja koji je uglađen stariji glas diktirao sa radija.
Tata me je povremeno u proleće i leto vodio na pecanje. On i dan danas rado ide u ribolov. Ne znam da li iako ima pedantnije i brižljivije sređen pecaroški pribor. Po nepisanom pravilu, čim bismo stigli pored vode, odmah bih ogladnela, pa mi je mama vadila sendviče koje je spremila za tu prigodu. Čitav mali piknik. Sećam se i straha koji sam imala od ulaska u vodu, koji je prouzrokovao da nikad nisam naučila da plivam. Još imam jasnu sliku pred očima kako opasana svojom plavkastom gumom za plivanje, sa sve ljupkim printovima algi, morskih konjica i ribica, uplašeno držim tatu za mišicu i plačljivo smišljam izgovore samo da bih izašla iz vode. Sve to tipa: gladna sam, boli me noga, piški mi se, žedna sam, bili su pokušaji da prekinem tu agoniju.
Leta i leta sam provodila u igri sa dečacima iz ulice. Sjajno funkcionisala sa njima. Verovatno je to na neki način uticalo da se i dan danas radije družim i bolje slažem sa muškarcima. Imala sam svog najboljeg druga, plavokosog dečaka, koji je dolazio kod svoje bake iz grada, i bez izuzetka svaki dan smo prvodili zajedno u igri.
Najjasnija i najtoplija slika bezgranične ljubavi koju sam dobijala u detinjstvu smeštena je u jedan autobus. Mama i ja smo se vraćale iz posete baki, u gradu. Sedela sam joj u krilu, okrenuta licem, a ona mi je govorila najnežnije i najtoplije reči: da sam zenica njegog oka, njeno srce i da me voli... Te i takve reči uljuljkale su moje detinjstvo u najbezbrižnija osećanja. Bila je najdivniji anđeo mog detinjstva. Moj anđeo imao je crnu kovdžavu kosu, oči boje pržene kafe, najmekši zagrljaj i najtopliji smejak. Nosila je dugačak crni kaput, velike srebrne alke, bordo šešir, bordo ruž.
Ono na čemu sam joj posebno zahvalna, a o čemu sam pričala s njom pre neki dan - nije dozvoljavala da podlegem uticaju medijskih grozota devedesetih. U našoj kući su bile stogo zabranjenje turbo-folk muzika, latino sapunice koje su tada uzele maha, kičasti komadi garderobe i sve degutantnosti tog doba.
Videla sam je tužnu samo jednom.
Bila je 1993. Rat divljao, a moj tata je bio pozvan na vojnu vežbu. Odvojenost od nekog ko nam je bio zaštitnik, i pomisao da ga neću neko vreme videti, bio je prvi udarac i osećaj oprosti koji mi je život zadao... Koža mi se ježila od pomisli da je moj tata u nekom mestu koje se, da ironija bude gora, zove Bezdan. Zamišljala sam ga kao mesto u kome je večito neki sumrak, i na sred kojeg se nalazi duboki mračni bunar. Dečija maštovitost... Sećam se dana kada je došao na jednodnevno odusutvo, i toga kako sam mu, čini mi se, dobar deo posle podneva presedela u krilu, plačući što mora već sutra da se vrati u onu „mračnu rupu bez dna“... Nisam znala nista o ratu, ali znala sam da mi nedostaje moj tata. I da je moj mali univerzum ozbiljno ugrožen. I već tada, pojavio se neki osećaj u meni koji danas, nakon toliko godina umem pravilno da rastumačim. Počela je u meni da se rađa i raste spoznaja da ću zbog ljudske zlobe i pakosti, sa ljudima zauvek na neki način ostati na "Vi". Iako oskrnavljeno rečima poput: rat, izbeglice, inflacija, restrikcije, sankcije, krize, mafijaši, detinjstvo je imalo one svoje čarobne momente kojima ništa nije moglo da naruši ravnotežu. Osećaj radosti dok me tata drži pod ruku, i dok žurno koračam pokušavajući da uhvatim korak s njim. I posmatram njegove predivne braon kaubojke, koje lupkaju pri svakom dodiru o beton. Sećam se njegove teksas jakne, lančića koji je nosio oko vrata, smeđih lokni, i oči koje su na smenu imale boju plavetnila najlepšeg, letnjeg, vedrog neba, ili pak mladih zelenih jabuka. Bio je strožija figura u detinjstvu od majke. S njim sam prvi put došla u dodir sa rok muzikom. Gledala sam koncerte na tv-u i postavljala mu niz, genijalnih pitanja... "A ko će ovom pevaču vratiti majicu koju je bacio u publiku?" "A zasto ovaj čika tako skače u publiku ispred scene, šta ako se svi razmaknu, a on padne?" Kroz smešak mi je objašnjavao sve. Ništa mi nije bilo jasno. Hahaha, sad shvatam itekako. :D
Polazak u zabavište, kao posebna avantura. Predivna vaspitačica Marina. I njene duge crne lokne, i krupne šarene minđuše. Ormarići za odlaganje torbica i obuće u zabavištu sa oznakama u vidu nalepnica na njima. Ja sam sa još nekoliko drugara delila ormarić sa oznakom srca. Tamo su me uvek čekale patikice i crvena torbica sa Štrumfovima. Celodnevno igranje, crtanje i moja simpatija. Dečačić u kojeg su sve curice bile zaljubljene.
Čitav jedan mali kosmos.
Nedodoljiva lakoća postojanja.
Toplina. Nežnost. Radost.
Upakovano baš u te slatke, sjajne, ukrasne papiriće, koje po potrebi raspakujem, kad krenem mislima, po stazama detinjstva.
Mir i ljubav.
Liw.
