Bosansko-hercegovačke lepote


Planine u Hercegovini, pokraj Mostara

Blago prohladna noć na Drini. Hladan vetrić se uvlači u rukave. Osećam dan reke okružene planinskim vencima. Drina je drugačija. Drina je posebna. Bistra. Mirišljava. Mistična. I gospodstvena. Goropadna. I tiha. Različita . I svoja. Na putu smo za Bosnu i Hercegovinu. Miloš poslom, a ja da uživam u svojoj pasiji – putovanju. Da uživam, slikam. Da dišem. I da se smejem. Da proživim krajolike. Čim svane nastavićemo put. Želim svaki detalj da upijem u sebe.
Jutro je donelo harmoniju boja. I zvukova. Reka je besprekorno zelena. Proleće je učinilo da život zaigra. Procvetao bagrem pokraj Drine. Pa miriše. Voda teče, vuče vekove sa sobom. Otići će i ovi naši. Progutaće ih večnost.


Drina

Posmatram vegetaciju. Šta bih radila da nije dobar deo godine obojena u zeleno? Obožavam tu boju. Zaljubljena sam u nju... Zaljubljena sam u Drinu. Na prvi pogled. Bezuslovno. Volela bih što češće da joj se vraćam. Put nas vodi preko planina. Kroz zaseoke i varošice u podnožjima. Ovčice po dvorištima. Ponegde se šetkaju i konji, kao da se uobraženo hvale besprekorno sjajnom dlakom i finom grivom, koji šljašte na jutarnjem suncu. Mir i spokoj. Obožavam planinska seoska dvorišta. Uredno posađene baštice. Vidim u prolazu uredne leje mladog luka, salate, kupusa. Starinski drveni stolovi. Živina i stoka spokojno pase. Teče život u nekom lepšem i mrnijem ruhu. Predivne crkve. I visoki minareti koji se bele još u daljini.
I onda moja ljubav- planine. Ni sama ne znam koliko serpentina. I koliko raznolikosti od jedne do druge planine. Kao mali univerzumi za sebe. Obožavam četinare, pomišljam dok posmatram savršene drvorede. Vazduh čist i rezak.


Prelepa Bosna

Han Pijesak, Sokolac, prolazimo kroz fina, mirna mesta. U prolazu ćemo dodirnuti i Sarajevo, i baš u tom prolazu se zaljubiti u njega. Osmatram stare građevine, u kombinaciji sa modernizmom. Posle podnevnu gužvu nadomak centra grada. U Sarajevu još postoji ulica koja se zove Titova. Obećavamo sebi da ćemo se sigurno vratiti u ovu prestonicu, čim nam vreme dozvoli, da obiđemo Baš-čaršiju, stari trgovači deo grada, nastao u vreme osmanske vlasti. Obići ćemo i Ali-pašinu džamiju, Brusa-bezistan, Despića kuću, stari jevrejski hram... Svašta još želimo da vidimo, a ovaj grad je sudar kultura, istorije i raznolikosti. Da probamo ćevapčiće i izmeračimo crnu kafu iz fildžana.


Sarajevo

U nekom trenutku dobijamo još jednu saputnicu. Koja će nas pratiti dorbim delom puta. I zajubljujem se u nju. Njeno veličanstvo- Neretva. Mogu slodobno reći, svakako među najmagičniijm rekama koje sam ikad videla. Osmatram je, znatiželjno i prožima me talas sreće. Kakva planinska lepotica. Kažu da je u gornjem toku voda pitka. Opasana božanstvenim planinama. Primećujem pecaroša. Došao čovek da zabaci štapove i opusti se uz svoj hobi. "I ti, Livija, posle pričaš da umeš da uživaš u životu?" - prolazi mi kroz glavu dok pomatram scenu koja će mi se urezati u pamćenje za ceo život. Šta bi moj ćale dao za pecanje ovde. U savršenoj harmoniji planine, nabujale vegetacije i božanstvene vode. Opčinjena sam smaragdno zelenom bojom. Liči mi na boju njegovih očiju.


Neretva u različitim delovima svog toga

Hercegovački Nil, kako je nazivaju nas vodi ka Mostaru. Bližimo se. Grad koji je bio inspiracija tolikim pesnicima i pisicima je, zapravo, i dobio ime po mostovima (ili mostarima) na obalama Neretve. Područje ovog grada je kažu bilo naseljeno još u praistorijskom dobu, o čemu svedoče nalažišta pečina, grobova, novca i oružja. Osnivanje Mostara se vezuje za srednji vek, i pravljenje dve čuvene kule (tvrđava) na obalama Neretve. Neću videti čuvene mostarske kiše o kojima je pisao Pero Zubac, pomišljam sa detinjom tugom. Nisam ni pomišljala da ćemo prilikom povratka kući uhvatiti deo čarolije tih kiša, i to dok sunce bude sijalo. Pa nam nebo pokloniti i predivnu dugu.


Mostar

Hercegovina procvetala, pomišljam dok posmatram mestašća u mediteranskom fazonu, jer smo već na jugu. U svakom dvorištu ružičnjak živopsinih boja, umesto višanja, ringlova ili oraha, u dvorištima palme. A maltene svako domaćinstvo ima svoj mini vinograd, sa nežnim olistalim
lozama.


Hercegovački vinogradi

I u Čapljni nas dočekuju palme. Slikam što više mogu, da bih ćaleta obradovala fotkama. On je ovde pre gotovo četrdeset bio na vojnoj obuci. Gradić je u dolini Neretve. U vreme Rimljana bio je centar trgovine i saobraćaja. Naziv grada potiće od rimske reči "Ardea" što znači čaplja. Isti naziv se podudara sa nazivom ilirskog naroda, Ardijejaca (Ardiaei), koji je nastanjivao upravo šire područje Čapljine.


Čapljina

Veče već polako pada, shvatam dok posmatram dečicu kako živahno i neumorno trčkaraju po seocima punim zelenila.
Deca su svugde ista. I radost je svugde ista. I sunce je svugde isto. I hlad u svom dvorištu je svugde isti. Bilo da ga „hvatamo“ pod orahom u Bačkoj, hrastom u Zagorju, bukvom u Hercegovini.I toplina porodičnog ručka je svude ista. I sreća je svugde ista. I zagrljaj je svugde isti. I roditelj je svugde roditelj. I najbolji prijatelj je svugde najbolji prijatelj. Bio on Dušan, Stipe, Trajko, Janez ili Halid. To nema veze ni sa narcionalnom, rasnom, verskom, niti bilo kojom odrednicom, koju dobijemo po rođenju. Niti sa tim što je vihor istorije doneo ovim ili bilo kojim prostorima na planeti majci Zemlji.
A korov zvani mržnja treba istrebiti i iščupati. Seme tog korova su posejali moćnici koji su mnogo inkasirali na ljudskom stradanju i patnji.
Neko se samo odlično zezao na naš račun.
Mislite o tome.