Novosadski je otezati govor.
I akcentovati reči onako kako nama odgovara. Pogotovo kada izgovaramo naziv Dunavskog parka i Dunavske ulice, jer nam se baš tako sviđa.
Novosadski je skraćivati reči, i govoriti saću, doću, di si, umesto sada ću, doći ći, gde si? Jer čemu komplikovati?
Novosadski je ne žuriti nigde, jer ćeš svakako stići gde si naumio.
Novosadski je nedeljom ići na Najlon pijacu.
Čitati „Dnevnik“.
Ne propustiti pečeno kestenje, čiji miris preplavi grad svake jeseni.
Novosadski je u korpu na biciklu natrpati zeleniš sa pijace.
Novosadski je imati svog omiljenog prodavca na Futoškoj, Ribljoj, Limanskoj (ili kojoj god) pijaci kod kojeg nabavljaš, paprike, jaja ili sir.
Novosadski je kuvati kotlić na Bećarcu. i kupovati najlepše mekike na Štrandu.
Novosadski je obavljati sve peške, ili biciklom, po gradu.
Ići na sladoled na kuglu u „Atini“.
Novosadski je piti pivo i svirati gitaru leti uveče, sa društvom na keju.
Novosadski je ići u pozorište.
Leti se voziti čamcem po Dunavu.
Novosadski je kad u uličicama pokraj keja nedeljom pre podne zamiriše pohovano meso i paradajz sos. A kad ogladniš pred večeru pojesti nešto, da presečeš glad.
Novosadski je ujutro kupovati cipovku u pekarama, pa je mazati mašću i posipati alevom paprikom, dok je još vruća.
Novosadski je sedeti na fontani u Porti.
Novosadski je ustajti starijima u busu.
Piti najlepša fruškogorska vina.
Novosadski je voditi decu u Dunavski park.
Nositi lanene pantalone i karirane košulje, ili cvetne haljine i šeširiće.
Novosadski je držati žardinjere sa muškatlama u prozoru.
Jesti gomboce sa šljivama.
Novosadski je piti kafu sa drugarima u pasažima u Zmaj Jovnoj ili Dunavskoj, sklonjen od žamora i gužve.
Novosadski je naći se sa nekim kod Spensa.
Imati svoj omiljeni pab.
Novosadski je nasmešiti se komšija Laciki, komšiji Pavelu, i komšija Stevi, iako dan nije po našoj volji krenuo.
Hraniti kokicama golubove,koji se lenjo gegaju ispred Gradske kuće.
Novosadski je pomoći bakama da pređu ulicu.
Novosadski je dati koji dinar uličnim sviračima.
Pecati šarana na Dunavu.
Novosadski je popričati sa kolporterima i pitati ih kako su, dok nabavljaš štampu.
Tvrditi da baš tvoja baka pravi najbolju štrudlu sa makom, i ne jediti se ako je istu posula sa malo više šecera u prahu, koji škripi pod zubima.
Novosadski je voleti ići na tvrđavu, iako je, bogati, malo teže popeti se na nju. Jer smo ipak ravničarski tipovi.
Novosadski je u proleće brati visibabe na Popovici, ili Iriškom vencu.
Šetati u jesen po Bećarcu, i posmatrati Dunav.
I akcentovati reči onako kako nama odgovara. Pogotovo kada izgovaramo naziv Dunavskog parka i Dunavske ulice, jer nam se baš tako sviđa.
Novosadski je skraćivati reči, i govoriti saću, doću, di si, umesto sada ću, doći ći, gde si? Jer čemu komplikovati?
Novosadski je ne žuriti nigde, jer ćeš svakako stići gde si naumio.
Novosadski je nedeljom ići na Najlon pijacu.
Čitati „Dnevnik“.
Ne propustiti pečeno kestenje, čiji miris preplavi grad svake jeseni.
Novosadski je u korpu na biciklu natrpati zeleniš sa pijace.
Novosadski je imati svog omiljenog prodavca na Futoškoj, Ribljoj, Limanskoj (ili kojoj god) pijaci kod kojeg nabavljaš, paprike, jaja ili sir.
Novosadski je kuvati kotlić na Bećarcu. i kupovati najlepše mekike na Štrandu.
Novosadski je obavljati sve peške, ili biciklom, po gradu.
Ići na sladoled na kuglu u „Atini“.
Novosadski je piti pivo i svirati gitaru leti uveče, sa društvom na keju.
Novosadski je ići u pozorište.
Leti se voziti čamcem po Dunavu.
Novosadski je kad u uličicama pokraj keja nedeljom pre podne zamiriše pohovano meso i paradajz sos. A kad ogladniš pred večeru pojesti nešto, da presečeš glad.
Novosadski je ujutro kupovati cipovku u pekarama, pa je mazati mašću i posipati alevom paprikom, dok je još vruća.
Novosadski je sedeti na fontani u Porti.
Novosadski je ustajti starijima u busu.
Piti najlepša fruškogorska vina.
Novosadski je voditi decu u Dunavski park.
Nositi lanene pantalone i karirane košulje, ili cvetne haljine i šeširiće.
Novosadski je držati žardinjere sa muškatlama u prozoru.
Jesti gomboce sa šljivama.
Novosadski je piti kafu sa drugarima u pasažima u Zmaj Jovnoj ili Dunavskoj, sklonjen od žamora i gužve.
Novosadski je naći se sa nekim kod Spensa.
Imati svoj omiljeni pab.
Novosadski je nasmešiti se komšija Laciki, komšiji Pavelu, i komšija Stevi, iako dan nije po našoj volji krenuo.
Hraniti kokicama golubove,koji se lenjo gegaju ispred Gradske kuće.
Novosadski je pomoći bakama da pređu ulicu.
Novosadski je dati koji dinar uličnim sviračima.
Pecati šarana na Dunavu.
Novosadski je popričati sa kolporterima i pitati ih kako su, dok nabavljaš štampu.
Tvrditi da baš tvoja baka pravi najbolju štrudlu sa makom, i ne jediti se ako je istu posula sa malo više šecera u prahu, koji škripi pod zubima.
Novosadski je voleti ići na tvrđavu, iako je, bogati, malo teže popeti se na nju. Jer smo ipak ravničarski tipovi.
Novosadski je u proleće brati visibabe na Popovici, ili Iriškom vencu.
Šetati u jesen po Bećarcu, i posmatrati Dunav.
Novosadski je biti multikulturalan, ali ipak se malko faliti time da si iz Srpske Atine.
Novosadski je ne potcenjivati ljude na osnovu obrazovnog, socijlanog, ili bilo kog statusa. Niti ih precenjivati.
Novosadski je ne biti prostak, primitivan, nekaspitan, niti iskompleksiran.
Novosadski je uživati u svakom danu.
Do sledećeg čitanja.
Liw.
