Jutro je još mlado i
meko.
Odeveno u mirise orošene trave.
Odeveno u boje koje se lome između plavetnila svitanja i sunca koje će okupati dan.
Na ringli se greje voda za kafu.
Automobili žurno grabe ka gradu.
Odeveno u mirise orošene trave.
Odeveno u boje koje se lome između plavetnila svitanja i sunca koje će okupati dan.
Na ringli se greje voda za kafu.
Automobili žurno grabe ka gradu.
Pekari u komšiluku
istovaraju korpe mirisnog hleba.
Zalivam cveće i posmatram krupne, mesnate, zelene listove.
I crvene cvetove, koji se šepure po saksijama.
Negde u daljini čujem petlove.
Pokušavaju da nadjačaju sirene vazdan nervoznih vožaca.
Šarenolikost predgrađa.
Sipam vodu u tufnastu šoljicu, i mešam je sa kafom, sve dok se ne napravi fina penica.
Izlazim u dvorište da osetim jutro.
Orah.
Čini mi se simbol vojvođanskih dvorišta.
Maštam od detinjstva o kućici na drvetu.
Bila bi jednostavna i topla.
Starinska drvena stolica na ljuljanje.
Bordo prostirka na podu.
Mali stočić za knjige i šolju kafe.
Ili čašu vina.
Laptop ili sveska.
Možda bolje laptop, zbog muzike.
Prisećam se starih dobih kasetofona i starih dobrih vremena.
Jurcanja za novom kasetom omiljenog benda.
I čekanje da na radiju puste neko pesmu koju volim, da je snimim.
Narezivanje cd-ova i pravljenje omota.
Lepa, mnogo bezbrižnija vremena.
Kućica bi obavezno imala lep pogled.
Kao ateljei u potkrovljima, u Petrovaradinu.
Pa blista pogled na grad.
Tu bih samo sedela i pisala.
Jer pisanje je moj način disanja.
Moj put ka suncu.
Način da moja utroba dobro funkcioniše.
Osećaj detinje sreće, čiste i iskrene, koju tako lako mogu da prizovem kad ispunjavam belinu papira.
Moja nasušna potreba.
Način da sa svima podelim lepotu kojom smo okruženi na svakom koraku.
Pisanje je moj odušak.
Šuta u stomak i zadaje udarce radosti i sladostrašća.
Način na koji dišem.
I ludilo kome se tako rado prepuštam.
U svom kretaivnom kutku.
Za stolom prepunom svesaka, olovaka, ceduljica, beleški.
Okrećem glavu ka suncu.
Zabacujem ruke visoko iznad sebe.
Spremna sam da odlutam u mirise, boje i žamor novog dana.
Život je lep.
Peace and love, ppls.
Liw.
Zalivam cveće i posmatram krupne, mesnate, zelene listove.
I crvene cvetove, koji se šepure po saksijama.
Negde u daljini čujem petlove.
Pokušavaju da nadjačaju sirene vazdan nervoznih vožaca.
Šarenolikost predgrađa.
Sipam vodu u tufnastu šoljicu, i mešam je sa kafom, sve dok se ne napravi fina penica.
Izlazim u dvorište da osetim jutro.
Orah.
Čini mi se simbol vojvođanskih dvorišta.
Maštam od detinjstva o kućici na drvetu.
Bila bi jednostavna i topla.
Starinska drvena stolica na ljuljanje.
Bordo prostirka na podu.
Mali stočić za knjige i šolju kafe.
Ili čašu vina.
Laptop ili sveska.
Možda bolje laptop, zbog muzike.
Prisećam se starih dobih kasetofona i starih dobrih vremena.
Jurcanja za novom kasetom omiljenog benda.
I čekanje da na radiju puste neko pesmu koju volim, da je snimim.
Narezivanje cd-ova i pravljenje omota.
Lepa, mnogo bezbrižnija vremena.
Kućica bi obavezno imala lep pogled.
Kao ateljei u potkrovljima, u Petrovaradinu.
Pa blista pogled na grad.
Tu bih samo sedela i pisala.
Jer pisanje je moj način disanja.
Moj put ka suncu.
Način da moja utroba dobro funkcioniše.
Osećaj detinje sreće, čiste i iskrene, koju tako lako mogu da prizovem kad ispunjavam belinu papira.
Moja nasušna potreba.
Način da sa svima podelim lepotu kojom smo okruženi na svakom koraku.
Pisanje je moj odušak.
Šuta u stomak i zadaje udarce radosti i sladostrašća.
Način na koji dišem.
I ludilo kome se tako rado prepuštam.
U svom kretaivnom kutku.
Za stolom prepunom svesaka, olovaka, ceduljica, beleški.
Okrećem glavu ka suncu.
Zabacujem ruke visoko iznad sebe.
Spremna sam da odlutam u mirise, boje i žamor novog dana.
Život je lep.
Peace and love, ppls.
Liw.
