Kada neko spomene leto, ja se setim detinjstva.
Soka lubenice koji curi niz laktove, dok sedim u velikoj prugastoj stolici.
Bosonogih trčkaranja na ulici, u suton, po još toploj travi.
Kao kaleidoskop... smenjuju se boje i slike.
Leta moga detinjstva mirisala su na Dunav.
Na ruzmarin iz bakinog dvorišta.
Na sveže ubran paradajz.
Na noćnu frajlu.
Na radost kad dobiješ novi bicikl. I dane koji su predstojili ispunjeni vozikanjem po kraju. Često i poderanih kolena, nakon neveštog pada, povrede smo lečili listovima bokvice.
Još pod tabanima imam osećaj tolog i glatkog betona, dok šljapkam pored bake, koja nosi veliku žutu kantu punu vode, da zalije cveće na vikendici, pokraj Dunava.
Osećam mirise reke, peska
koji se lepi na stopala nakon kupanja, i omiljenog ljubičastog kupaćeg.
Leto je donosilo beskrajna igranja od jutra do večeri. Tek kada nas, po ko zna koji put opomenu, uletali smo u kuću, da na brzinu pojedemo bakine punjene paprike, čorbastu buraniju, hleb i mast, uz krastavce iz tegle, sa sunca.
Ljuljanja na drvenom konjiću, kojeg mi je ćale, vazdan veštih ruku napravio. Kao možda najlepši poklon ikada.
Leto je mirisalo na sladoled. Onaj u plastičnoj kocki, ili loptici.
Na suvu travu, od jakog sunca, krajem istog.
Na radost kad smo od starih ćebadi, šatorskih krila, plahti, ili čega god već starog, pravili sebi šatore. I prava mala skloništa.
Na prve breskve u komšiluku. I ringlove pred kućom.
Na radost kad u selo stignu ringišpili i vašar.
Šarenilo liciderskih srca i novi slameni šešir, sa zelenom trakicom i cvetićima.
Na radost kad me tata povede na pecanje. Što je bila avantura kojoj nije bilo ravne.
Na šljive i maline iz ujkinog voćnjaka. I veselog trkanja po nepreglednim drvoredima punim hladovine.
Na ljuljanje u dvorištu, dok sam euforično i razdragano vikala mami: "Do neba!" Želeći da dohvatim sve te pamučne bele oblake.
Leta su bila obojena u vedra, bistra neba, cvetne suknjice koje smo nosile, zelenilo drvoreda topole na kanalu preko puta kuće, naše nežne plave kose...
Leta su bila obojena u smeh.
U radost i bezbrižnost.
U mirise reke, bilja, smeha i sreće.
Još ih osećam.
I čuvam.
Peace and love, ppls.
Liw.
Leto je donosilo beskrajna igranja od jutra do večeri. Tek kada nas, po ko zna koji put opomenu, uletali smo u kuću, da na brzinu pojedemo bakine punjene paprike, čorbastu buraniju, hleb i mast, uz krastavce iz tegle, sa sunca.
Ljuljanja na drvenom konjiću, kojeg mi je ćale, vazdan veštih ruku napravio. Kao možda najlepši poklon ikada.
Leto je mirisalo na sladoled. Onaj u plastičnoj kocki, ili loptici.
Na suvu travu, od jakog sunca, krajem istog.
Na radost kad smo od starih ćebadi, šatorskih krila, plahti, ili čega god već starog, pravili sebi šatore. I prava mala skloništa.
Na prve breskve u komšiluku. I ringlove pred kućom.
Na radost kad u selo stignu ringišpili i vašar.
Šarenilo liciderskih srca i novi slameni šešir, sa zelenom trakicom i cvetićima.
Na radost kad me tata povede na pecanje. Što je bila avantura kojoj nije bilo ravne.
Na šljive i maline iz ujkinog voćnjaka. I veselog trkanja po nepreglednim drvoredima punim hladovine.
Na ljuljanje u dvorištu, dok sam euforično i razdragano vikala mami: "Do neba!" Želeći da dohvatim sve te pamučne bele oblake.
Leta su bila obojena u vedra, bistra neba, cvetne suknjice koje smo nosile, zelenilo drvoreda topole na kanalu preko puta kuće, naše nežne plave kose...
Leta su bila obojena u smeh.
U radost i bezbrižnost.
U mirise reke, bilja, smeha i sreće.
Još ih osećam.
I čuvam.
Peace and love, ppls.
Liw.
