Ovog leta dišemo punim plućima. Udišući sunce, mirirse tople trave i jednostavnog poljskog cveća, reke i neba. Udišemo osmehe dragih ljudi obojene suncem, ne brojimo zagrljaje, pričamo, putujemo, srećemo drage ljude koji zbog različitih okolnosti nismo videli dugo.
I ovog leta uživamo u svemu.
Neretko spakujem torbu i odem na nekoliko dana u Novi Sad. Sedim ujutro na keju. Posmatram Dunav. Ćutim. Dišem. Sedim na drvenoj klupici sa nastrešnicom obraslom bujnom puzavicom. Ponekad prošetam po neku kafu za poneti. Ili onaj taaako dobar ceđeni sok od narandže, đumbira i koječega iz Dunavske ulice. Dugo u noć pričam sa dragim prijateljima. Odem kasno uveče sa drugaricom u baštu predivnog kafea u Porti, na kafu. Jer svako doba dana je idealno za kafu. :D I to je ok. :D Šetam kroz centar grada u ono doba jutra kad još nema previže žamora i vreve. Fotografišem po ko zna koji put bisere novosadske arhitekture. Stare gradske lepotice. Rashlađujem vrelu noć sa najboljim drugom na Dunavu pričajući i smejući se. Baš onako kako se to sa najboljim drugarom radi. Kad ni godine ne umeju da presuše teme za razgovor. :D Volim sva ta letnja jutra kad se družim sa prijateljicama i njihovom razdraganom dečicom. Mojim novim drugaricama, kako volim da kažem. Sunce u dečijim osmesima, nežne i iskrene dečije zagrljaje. I sjajno se provodimo. Kafenisanja sa bakom u rascvatalom dvorištu, jutarnji odlazak na pijacu...
Odem na nekoliko dana kod roditelja. Družimo se do kasno uveče u dvorištu, sa gostima. Mama mi pravi omiljene slane palačinke. Draga bakica iz komšiluka koju odavno nisam videla mi se obraduje i pokloni šaku punu krušaka. Lepota i toplina jednostavnih ljudi. Pa onda standardna poruka sestri i bratu svakog jutra: "Hej šta radite? Stavljajte kafu, dolazim." :D
Ovog leta upoznajem nove ljude. Uživam u magiji osećaja stvaranja novih odnosa. Bivam namsejana spoznajom (po ko zna koji put), koliko predivnih ljudi je tu, tik do nas. I da te osećaj nije prevario. :D I uživam u spontanom čavrljanju, uz sok od zove i limuna, upoznavanju, evociranju uspomena, onoj neiscrpnoj priči, kakvu samo početak druženja sa nekim, može doneti.
Ovog leta Miloš i ja neretko odemo na vikend negde. Kad nas "neizdrž" kako jedna moja prijateljica kaže, savlada pa krenemo put novih pustolovina.
Odemo kod dragih prijatelja, pa sa njima obilazimo festivale.
Uz piće, priču i smeh dokečamo svitanje. Roštiljamo na keju sa društvom. Pa posle podne odemo na palačinke kod drugara.
Obiđemo neke lepe gradove. Jezdimo kroz ravnicu. Neplanski odlučimo da dan provedemo na Fruškoj Gori. Sedimo na mirnom jezercetu na obroncima u topla jutra. Ostatak dana provedemo šetajući po Fruškoj Gori. Udišemo miris drveća, uživamo u zelenilu. Kupimo bakine kolače u ljupkoj prodavnici, pa klopamo sedeći za starim drvenim stolovima. Kući stignemo puni utisaka i pozitivnog umora.
Ovog leta brojimo samo osmehe. I provodimo se onako kako u određenom trenutku želimo i osećamo. Da li su to izlasci do jutra, sedenje kod kuće uz ledeni čaj i neki film, čavrljanje sa prijateljima na Dunavu, putovanje... Sve je stvar osećaja u tom momentu... Nema tu idealizovanja, priča o idili, niti ičega tome sličnog. Samo uživanja u sitnicama kojima smo okruženi na svakom koraku. Kao životna filozofija. :D
I delimo osemehe.
Narod u Indiji, iako ophrvan siromaštvom, bolestima i nedaćama, uvek je nasmejan.
Imaju sjajnu poslovicu: "Ako primetiš da neko nema osmeh- podari mu svoj."
Iz takvih primera se najbolje uči.
Uživajte u životu, jednostavno je.
Peace & love, ppls. <3
Liw.
