Diše mi se proleće. Sve više.
U iščekivanju istog, prizivam ga čitajući stare dnevnike. Pišem ih i dalje.
Nemojte da vas zavataju da ste stari za razgovore sa sopstvenom dušom, kojima ćete ispuniti belinu papira.
Listam stranice svojih starih dnevnika. Radosti, zaljuljubljivanja, razmišljanja, spoznaja, stihova. Svega što može da stane među lepe tvrde korice prepune sitnog cveća, ili pak šarenih tufnica, ili zeleno-plavog akvarela...
Tokom studija, sa najboljom drugaricom ravnosno sam obilazila knjižare. Mirisi svesaka, finog papira, šarenilo fascikli, pribora za pisanje bili su naša oaza radosti i pravi mali praznik.
Diše mi se proleće. Prizivam ga u dane. Nailazim na belešku od pre par godina, i celo biće mi se ispunjava mirisima novosadskih prolećnih noći...
Ćebence je na drugoj stolici, tek da ga prebacim preko nogu, ako ostanem duže nego što sam planirala u ovom malom raju. Nana miriše u lepoj saksiji. Smenjuje se sa mirisom nabujalog bosiljka.
Mekane papuče i stočić pun knjiga. Knjige sa posvetom i one iz biblioteke. Miris biblioteke. Police pune radosti. Ono kad se zbližiš sa bibliotekarima. Šarena indijska torba, čini se bespredmetno dugačkom, kad je prebaciš preko ramena, i po nekoliko naslova u njoj. Šarena, pravi vatromet boja, razbija crnilo garderobe, jer od srednje škole sam najčešće u crnom. Svedeno i neprolazno. Less is more.
Kao klinci tinejdžeri smo redovno pohodili filmske festivale na otvorenom, po gradu, jer je posebna draž bila gledati pod polećnim nebom nešto na velikom platnu. I koncerte na Trgu, pred Gradskom kućom, kad krene da se smrkava. Utrkivali smo se da uhvatimo prve redove. Šteta što nema više tih muzičkih poslastica svakog proleća u gradu.
Čuje se neki dobar džež iz kluba u blizini, gde sve vrvi od života, pije se belo vino i nazdravlja dok fine čaše kuckaju jedna o drugu. Dok se možda prvi put susreću neki pogledi, i dodiruju bedra.
Grickam kolač, koji miriše na vanilu. Bakina siva mačka se lenjo proteže shvatajući da joj više prija štek između muškatli, nego pod stočićem. Tu smo pokraj keja, koji miriše na lipu i neodoljivu lakoću proleća.
Bacam pogled na telefon.
Utišani tonovi, a dve poruke.
Od voljenog bića:"Volim te." Uzvraćam srce.
I od drugarice:"Hoćemo na kafu?"
Odgovaram joj: "Kasno sam primetila poruku. Ponoć će... Ako ti se još ide?"
Stiže poruka: "Pa neka će... 🙂 Možemo posle i na one kokice na uglu Zmaj Jovine..."
Odoh da se spremam..."
Diše mi se proleće. 🌱
Peace & love, ppl. 💞
Liw.
