Polazim u nabavku. Riblja pijaca je blizu. Do centra me vodi kraća uličica. Pupoljci muškatli po prozorima, mirisi prženica za doručak, dopiru kroz otvorene prozore stanova, i smenjuju težak miris ustajalog dima, znoja i alkohola iz obližnjih bifea, koji se upravo provetravaju. Ljudi žure u novi dan, svako svojim poslom i obavezama. Novosađani su često već od jutra na svojim biciklovima. Obožavam biciklove!
Stižem do Riblje pijace, po zeleniš. Mnogi ne vole miris sveže ribe koji se prostire posvuda. Mene podesća na detinjstvo. I na brojne dolaske sa babom i dedom ovde, u carstvo mirisa i šarenila. Stavljam u torbu zelenu salatu, mladi luk i rotkvice. Pozdravljam se sa simpatičnom bakicom, koja mi govori da je sve povrće, na njenoj tezgici, neprskano. Organska hrana, trendovski rečeno.
U pekari kupujem hleb. I sebi hrskavi đevrek sa mnogo susama.
Po povratku iz nabavke produžavam do keja... Maltene na nekoliko koraka od bakine kuće.
Biće topao dan, pomišljam, dok prolazim pokraj izgrališta, između zgrada. Kad se budem vraćala kući već će biti prepuno dece, koja će se smenjivati na ljuljaškama i klackalicama. Hvala Bogu što sam odrasla na selu, pa moj prostor za igranje nije bio skučen i ograničen obližnjim zgradama, i opasan saobraćajem.
Na keju sve puca od jutarnjeg sunca. Dunav se cakli. Presijava. Udišem duboko svež vazduh. Želim taj jutranji vazduh u svakoj pori svog bića. U plućima, u svim žilama, u petama. Sedam na bedem, negde između dva mosta i okrećem lice suncu. Prolećni zen.
Dopuštam samo pozitivnim vibracijama da se nastane u mom telu i duhu. I sad već znam- uhvatila sam nit dana. Prepuštam se samo zracima, vazduhu i blagom vertiću. Čujem ga u lišću obližnjih mladih stabljika. Uvlači mi se u rukave i blago miluje.
Ispred mene je Dunav. Večan. Neprevaziđen. Dunav je život. Dunav je čista ljubav. Nit. Radost. Muzika. Žudnja i potreba. Hvala Bogu što i sada, sa Milošem živimo u mestu na obali Dunava. Prolaze brodići. Ostavljaju za sobom blage talase. Sada reka više nije plava. Zlatana je, vodi ljubav sa suncem. Vadim iz svoje omiljene prugaste prolećne torbice đevrek. Krckav i tako fin.
„Kakav si ti hipik.“- često mi kroz šalu govore prijatelji. Ne smeta mi. Naprotiv. Ideja da je voditi ljubav bolje nego voditi rat, je više nego prihvatljiva. Voditi ljubav na svim duhovnim nivoima. Upijati u dubine svog bića mir, ljubav, prirodu, sunce.
Zaljubljivati se svaki dan. U mirise jutra, boje neba, vrabce koji galame na simsu prozora, novu pesmu, knjigu, razgovor sa ljudima...
Biti kosmopolita. Stanovnik sveta. Majka Zmelja je moja jedina adresa.
A pacifizam ubeđenje. Za pametnog čoveka je svaki rat u startu izgubljen. I ne želim da delim ljude na osnovu „odrednica“ koje su im po rođenju date. Ne zanima me nacionalna, verska, rasna, niti bilo kakva pripadnost. Ne interesuje me socijalni stalež, ne interesuje me nivo obrazovanja. Ne vrede ni po' lule duvana. Zanima me duh. Osmeh. Pogled. Glas. Zračenje. Radost. Iskrenost. Osobenost. Vedrina. Stav. Borbenost. Spam toga, sve ostalo mi je mrtvo slovo na papiru.
Maje i Inke su imale životnu filozofiju da svako biće na planeti jednako poštuju i smatraju sebi ravnima. I zaista, dok god mislimo da je nečiji život, iz bilo kog razloga, manje vredan od našeg, nećemo istinski voleti ljude.
Savršenstvo je nesto za čim ćemo uvek žuditi. I život bi i izgubio svaki smisao sa postojanjem te kategorije. Za savršeno jutro mi sad samo fali njegova mekana ruka u mojoj. Ali on je trenutno poslom odsutan. I jedva čekam da se vrati. Da ga zarglim. Da naslonimo čelo na čelo. I uživamo. Da ga uhvatim za ruku i da setamo pokraj Dunava.
Oh, kakvo jutro. Najinspirativnije mesto na svetu. Dunav. Kej. Novi Sad.
Peace & love, ppls.
Liw.
