Leto lagano klizi. Kao sok lubenice niz dečije laktove. Jul na izmaku. Žege smenjuje sparina. Najavili su kišne dane. A ja obožavam letnje kiše i miris posle istih. Umivenost drveća po ulicama nakon iznenadnog toplog letnjeg pljuska... Ovog leta pričamo više nego ikad, grlimo se više nego ikad, i čuvamo se više nego ikad. Razgovaramo o životu, o nedostajanju, o nadi, verujemo, maštamo, stremimo, borimo se.
Naša leta. To su svi naši dani koji započinju pogledom na dvorište prepuno zelenila. Na nežne zelene biljčice u prozoru, koje nam okupane suncem žele dobro jutro, i neodoljivo mirišu. Poljupci za lep početak dana, i dodir meke kože. Jutarnja kafa, pod božanstvenim ringlovom u dvorištu. Pozdravljavnje pred odlazak na posao, i nestrpljenje da se što pre vidimo.
Naša leta. To su dani kada žurno idemo na Dunav, ne bismo li se, na čardicama, ušuškanim u zelenilo, rashladili od letnje jare. To su sve naše knjige koje čitamo dok negde putujemo. Pa naglas čitamo najzanimljivje odlomke. Kad svratimo na kolače u centru Novog Sada.
Naša leta. To su predvečerja, kada se nežno držimo ruku pod ruku, i šetamo po našem mestašcu, koje leži na obali Dunava. Kad pijemo kafu u baštama kafea po pasažima u Novom Sadu, zaklonjeni od žamora i vreve, sa dragim prijateljima. Kad makar jednom iskuliramo na fontani u Katoličkoj porti u Novom Sadu, okruženoj starim velelepnim zgradama. Kad Miloš zove moju mamu, da joj najavi naš dolazak, i upita je hoće lli praviti njemu omiljene gomboce sa šljivama.
Naša leta. To su sve muzičke manifestacije, na otvorenom, koje tako rado posećujemo. Šetnja po Dunavskom parku, uz miris svežih kokica i hranjenje golubova istim. To su večeri kad zalivam cveće, tek kad osveži, pa me on obavezno pita: "A jesi mi zalila kaktuse?", iako zna odgovor. To su večeri sa našim prijateljima u našem dvorišu, dok jedemo voćne salate sa mnogo šlaga. Njegovi sipmatični poklončići propraćeni najdražim osmehom na svetu i rukama sklonjenim iza leđa. "Koju ruku biraš?"- pita me... Čak iako ne drži u toj ruci poklon, prebaci je u nju, pa se ja pravim nevešta i oduševljena što uvek "pogodim" pravu.
Naša leta. To su dani kad planiramo novi odmor, srećni što smo oboje avanturističkog duha i što su za nas letovanja mnogo više od pukog izležavanja na plažama i ispijanja limunada. To su dani kada pravimo spiskove šta nosimo na put. Pakujemo šatore, vreće, šatorska krila, rešoe i sve ostale stvari za savršena kampovanja u prirodi. Kad se "svađamo" kakve ćemo muzičke kompilacije da napravimo, za ovogodišnje putovanje do željene destinacije.
Naša leta. To su svi naši dani kad ručamo u dvorištu, za našim omiljenim stolom od orahovine, Miloševim pravim umetničkim delom. I period godine kad postanemo pravi vegetarijanci, jer nam mnogo prijaju povrćne čorbice, variva i pitice. Kad me Miloš pita: "Šta ma lepo za ručkić?", a ja od bezbrojnog eksperimentisanja i kreativnih ludila sa klopom, naprosto kažem: "Ne znam, ali veoma je fino". To su naše šetnje po Zemunu, uz moje obožavanje predivnih drvoreda blizu muzičke škole. Stare fasade i simpatični prolaznici. I obavezna poseta ljupkoj pekarici sa nadom da ću naići na omiljeno integralno pecivo sa maslinama.
Naša leta. To su naša uživanja na peskovitim plažama po Novom Sadu. Predivni dani, provedeni na skrovitom Bećarcu, uz grisine i pivo, neke lepe knjige o istoriji Novog Sada, opušteno ćaskanje sa ostalim posetiocima ovog skrovitog mesta. Brčkanje uz zagrljaj u vodi. Osećaj gaženja stopalima mokrim od vode po vrelom pesku. Dani kada neretko spominjem moju drugaricu i njenu kolekciju predivnih lepeza, koje joj leti postaju omiljeni modni detalj. I obećanje u sebi da ću postati kolekcionar istih.
Naša leta. To su svi oni dani kada se obasipamo poljupcima. Proživaljavamo svaki dan sa mnogo ljubavi koju nesebično dajemo jedno drugom. Dok se držimo čvrsto za ruke. To je čitav mali univerzum koji stvaramo kad naslonimo čelo uz čelo i nemo se postamramo. Univerzum pun ljubavi, sunca, osmeha, nežnosti, muzike i nadanja. Naš. I samo naš.
Peace & love, ppls!
Liw.
