Naslikaj mi ravnicu. To nije lako.
Pripremi četkice, i naslikaj sve mirise, boje i zvuke...
Ravnica je majka. Nežna, topla, plodna, mirisna.
Naslikaj mi polja.
Zelenu daljinu koja se ljubi sa nebom.
Put i usamljeno drvo.
Ne govori li ta slika o ravnici, više nego bilo šta?
Ne štedi ni žutu na svojoj paleti. Trebaće ti mnogo žute i zlatne.
Za druženje sa toplim suncem.
Za polja puna klasalog žita. Blagorodna. Tiha.
Za nadmene, razmažene, uobražene suncokrete. Večito zaljubljene u sunce.
Stavi malo sunca i u Dunav.
Grle se i miluju u toplo leto.
A Dunav... Oh, taj Dunav...
Naslikaj ga dostojanstvenog, gospodstvenog i dubokog.
Lepog i posebnog. Kao najlepšeg momka, koga sve devojke vole, a on je toga itekako svestan.
Dodaj malo jutarnje izmaglice na njega. Malo sjaja, malo zvuka lepeta ptičijih.
Naslikaj mi velike njive.
I ljude koji vredno rade.
Bašte pune rumenog paradajza, bundeve, paprike i koječega još.
I decu kako nestašno beru jabuke iz komšiluka, jer tamo su uvek slađe. Brišu ih o majice, jer ko će sad da misli o pranju?!
Naslikaj mi tihe ravničarske kanale.
I pecaroše u svojim čamcima.
Čekaju šarana. Ćute i posmatraju vodu.
Kako oni samo uživaju...
Izmešaj najlepše nijanse zelene.
U svakom dvorištu nacrtaj makar po jedan orah... Oraj... Oras... Jer različito ga zovu u Bačkoj, Banatu ili Sremu...
Orah je simbol vojvođanskih dvorišta, ako mene pitaš...
I pod orahom nacrtaj klupu... I ljude kako ispijaju poslepodnevnu kaficu... Ili sok od zove... Slade se štrudlom od maka... Ili krofnama sa pekmezom od kajsija... I mnogo šećera u prahu na svemu...
Nalikaj lipe na keju pored Dunava. I u velikim starinskim dvorištima. Onim sa ajnfort kapijama.
Ne zaboravi ajfort kapije. I mnogo živine u seoskim domaćinstvima.
Ne zaboravi terase pune cveća, neku stolicu "na ljuljanje", upleten beli luk, i ljute papričice. Fenjerčiće, onako više kao ukras.
Naslikaj mi Frušku Goru. I manastire po njoj, rasute kao bisere. I pčelare kako prodaju svoj predivan med. I rakiju.
Spremi dosta ljubičaste. Modro crne, gotovo...
Jer te čekaju fruškogorski vinogradi... I krupni crni grozdovi. Koji pucaju kad ih zagrizeš. Mesnati i slatki. I vredne, lepe, jedre žene koje beru grožde, od kojih će se praviti lepa domaća vina.
Nalikaj mi dečicu. Razigranu nasmejanu.
I Dušana, i Pavela, i Ištvana... I Nevenu, i Zusku i Ildiku... Nežne svetle kosice, igračke razasute po pesku... Tufnaste haljinice , klompice i bezbrižne osmehe...
Pomešaj još mnogo boja... Trebaće ti za poljsko cveće...Crvenu za bulke i kanu, lila za cikoriju, ne zaboravi bele rade.. Malo preostale žute za maslačke...
Nacrtaj đeram... Bez toga ne ide slika ravnice...
Bunare sa ledenom vodom, u kojoj se hladi i poneka lubenica... A bunara je sve manje...
I klupe pred kućama. Starčad koja sede pod hladom, i brižno prate ko gde ide, i s kim... Pričaju... Ko je šta ručao tog dana... Kako je na smenu jako vruće i sparno, a kiše i oluje prečeste... Kako se ne da izdržati...
Umešaj i dosta oblaka na paletu... Pa ih prenesi na sliku... Onaj sunčan dan, nad ravnicom, pa se tmurni, teški oblaci nalegnu čoveku na grbaču...
Pa krene letnja kiša... Sa sve suncem...
Posle nacrtaj dugu. I uhvati je...
To je ravnica...
Peace and love, ppls.
Liw.
