Jutaranja kafa u tišini. Zvuk tišine. Pre nego što buka saobraćaja, bezbroj reči, žamora, pitanja, odgovora, zvonjava telefona, nota, koraka, dobovanje kiše, galama vrabaca sa ogolelog jasimna pokraj kapije, ispune dan kad se zahukta. Volim kafu sa dragim ljudima. Volim kafu u samoći. Volim i samoću. Koju ljudi često pogrešno izjednačavaju sa usmaljenošću. Što je smešno jer se ralikuju kao noć i dan, kao leto i zima. Samoća je privilegija u kojoj ne ume da uživa svako. Nekome puni baterije, nekoga sapliće. Doslovce, nikad mi nije dosadno kada sam sama. Naprotiv! Neki kažu da sam osobenjak. To prihvatam kao jedan od većih komplimenata koje mogu da dobijem. I duboko se klanjam onima koji mi takve reči upute. Jer, u životu volim da delim radost samo sa onima zbog kojih, kako je govorio veliki Paja Vujisić, ne moram da se odričem sebe da bih im se dopala.
Nalivam toplu vodu u šolju koju mi je prijateljica donela, sa prazničnog putovanja u Milano. Šarena, vesela, sunčana šolja. Ni po čemu ne ide uz praznične dane. Što je zapravo savršeno. Dozivam sunce i proleće, uz nju. Nisam zimski tip. Volim blago sunce proleća i jeseni. Volim da se grlimo, mazimo i družimo. Na listi ovih dana je John Coltrane. Možda ga presečem uz bluz Chris Rea-e. Bluz, muzika patnje, bola, nade i borbe. Muzika je lek. Verujem da bi mnoge antidepresive i sedative zamenila, samo kada bi ljudi pokušali da se pozabave lečenjem notama.
Podizem roletnu. Blagi mraz porazio je sve grane u dvorištu. Bacam pogled na svoj stočić. Zbirke. Poezija. Velika ljubav ka ovakvim delima. Sećanja na neka lepša, nevinija i poletnija doba, i ljude koji su se posvetili kulturnom razvoju našeg naroda. Neprevaziđeni, vanvremenski Laza Kostić. Isti onaj čiji spomenik u samom srcu mog rodnog grada, decenijama dostojanstveno pozdravlja sve slučajne i namerne prolaznike. Eno i pesmarica Šantića, predivnog Radičevića, Đure Jakšića, Jovana Dučića, pisanija Crnjanskog i Jove Zmaja.
Pokraj njih je slika jednog sunčanog prolećnog dana. I jednog zagrljaja. Moj najmiliji osmeh. Moje toplo sunce, moj najdivniji cvet. Mati. Topli pogled, crna bluza, jednostavne bordo minđišice, zlatni lančic sa priveskom u obliku srca. Jer i sama je bila Ljubav. Toliko toga nas je čekalo. I saplelo nas je vreme... Misao koja mi odzvanja odavno... ''Vreme je naš najveći neprijatelj, nisu ljudi. Ljudi su prolazni kao i sve ostalo, ali vreme će uvek biti tu da vam oduzme sve. Godine, mladost, ljubav, sećanja, voljene osobe, a na kraju i vas. Vreme nikom ne prašta, od njega još niko nije pobegao.''- govorio je velikan našeg glumišta, Nebojša Glogovac kojeg smo obe obožavale, a koji takođe ide svojim novim nebeskim putevima... Tu je i kutija sa uspomenama. Velika narandžasta sa belim tufnama. U njemu uredno poređani dnevnici, sveske sa pesmama, koje sam tako predano pisala u tinejdžerskim danima, stare rođendanske čestitke i razglednice, papirići sa dopisivanjima na časovima u srednjoj školi, ko bi znao kakve sve tajne, osmehe i sete duše, čuvaju ti papiri... Otpijam kafu. Punu fine penice... Pregledam neke poruke na mesindžeru... Jedan čet je rezervisan za priču o emocijama. onako duboko i tanano, kako to samo moja Lidija i ja znamo. Šaljem svom starom dobrom drugaru link nekog džeza iz davne 1962. Baš onom koji mi je uz novogodišnju čestitku zahvalio što sam uz njega sve ove godine godine, i što zaslužujem da on kao moj prijatelj bude najbolja verzija sebe. Uzvraćam istom merom. Zahvalnost... Nije baš nešto što se podrazumeva, zar ne? Poslednji dan prošle godine posvetila sam tome da odvojim malo vremena za poruke pune ljubavi onima koji su bili uz mene, kad mi je to najviše trebalo... Jer, ljubav se ne podrazumeva... Zahvalnost se ne podrazumeva... Podsetiti ljude da ti znače i da si im blagodaran na pažnji i toplini bi svet za nijansu učinilo lepšim mestom. Facebook me podseća u svojoj opciji uspomene na sliku žita koje je za Božić 2018. posadila Mati. Odlučujem da to bude slika za ovo pisanije. I uz sliku stoji komentar: srećna jutra. Da, itekako su bila...
Šaljem Milošu u sms-u srce. Sva srca ovog sveta, zapravo. Pišem poruku za dobro jutro bratu. I sa drugaricom pričam o tome kako nam cveće preživljava zimske dane. Drugarica koju sam upoznala i na keca zavolela prošle godine mi šalje srcadiće iz jednog ljupkog, romantičnog grada u Nemačkoj. Online kafenisanja su naš mali ritual kad god možemo. Dogovaram neka druženja za naredne dane... Obožavanje večeri kad nam prijatelji dođu i ušuškani u toplinu sobe pričamo o svemu i svačemu, slušamo neke stare dobre koncetre ili gledamo filmove. Bliže se neke lepe svirke... Dogovaramo se kad bismo na koju... Godine... Brojite li ih kada jer prijateljstvo u pitanju? Marite li za to mrtvo slovo na papiru? Imam dvoje divnih prijatelja koji bi sasvim slobodno mogli da mu budu roditelji, budući startiji od mene po dvadeset i kusur godina... I one maletene deceniju mlađe od mene... Ima li to veze sa energijom i osmesima? Sa toplinom i razumevanjem? Sa radošću i podrškom? Ja nemam dilemu. Po sobi se širi miris domaćeg hleba sa vlašcem. Uz mladi sir, biće to dobar doručak. Listam jednu od svojih svesaka u koju sam zabeležila spisak filmova za one dane, kada želim da se posvetim druženju sa samom sobom. Dvoumim se, možda i troumim...
Plan za ovu godinu? Negovati lepe misli... Nacrtati na tmurne dane koji se u svačijem životu pojave nasmejano sunce... Ili makar šareni kišobran... Negovati i voleti sopstvenu dušu. Posvetitii vreme sebi, pitati sebe kako si.... Rastrzani između haosa svakodnevice, ponekad zaboravimo na jednu "sitnicu"... Svoj sopstveni život. I male stvari koje će da ga začine kako valja. Čuvati svoj mali svet ispunjen nekim divnim bićima. Pokazati ljubav i razmenjivati ljubav... Ne greše stari kad kažu: da nam je zdravlja i spokoja... A ostalo, što kaže moja prijateljica: kako sami umesimo. Dodala bih mnogo ljubavi, pa pospemo tolerancijom, razumevanjem i poštovanjem... I spremamo na umerenog temepraturi. Jer, umerenost je ključ... Ne može da ispadne loše... I kako je moja baba govorila: biće nekako, uvek je nekako bilo...
Svako dobro u Novoj godini.
I ne zaboravite da zagrlite svoje najdraže. I pokažete koliko ih volite.
Peace & love, ppl.
Liw.
Nalivam toplu vodu u šolju koju mi je prijateljica donela, sa prazničnog putovanja u Milano. Šarena, vesela, sunčana šolja. Ni po čemu ne ide uz praznične dane. Što je zapravo savršeno. Dozivam sunce i proleće, uz nju. Nisam zimski tip. Volim blago sunce proleća i jeseni. Volim da se grlimo, mazimo i družimo. Na listi ovih dana je John Coltrane. Možda ga presečem uz bluz Chris Rea-e. Bluz, muzika patnje, bola, nade i borbe. Muzika je lek. Verujem da bi mnoge antidepresive i sedative zamenila, samo kada bi ljudi pokušali da se pozabave lečenjem notama.
Podizem roletnu. Blagi mraz porazio je sve grane u dvorištu. Bacam pogled na svoj stočić. Zbirke. Poezija. Velika ljubav ka ovakvim delima. Sećanja na neka lepša, nevinija i poletnija doba, i ljude koji su se posvetili kulturnom razvoju našeg naroda. Neprevaziđeni, vanvremenski Laza Kostić. Isti onaj čiji spomenik u samom srcu mog rodnog grada, decenijama dostojanstveno pozdravlja sve slučajne i namerne prolaznike. Eno i pesmarica Šantića, predivnog Radičevića, Đure Jakšića, Jovana Dučića, pisanija Crnjanskog i Jove Zmaja.
Pokraj njih je slika jednog sunčanog prolećnog dana. I jednog zagrljaja. Moj najmiliji osmeh. Moje toplo sunce, moj najdivniji cvet. Mati. Topli pogled, crna bluza, jednostavne bordo minđišice, zlatni lančic sa priveskom u obliku srca. Jer i sama je bila Ljubav. Toliko toga nas je čekalo. I saplelo nas je vreme... Misao koja mi odzvanja odavno... ''Vreme je naš najveći neprijatelj, nisu ljudi. Ljudi su prolazni kao i sve ostalo, ali vreme će uvek biti tu da vam oduzme sve. Godine, mladost, ljubav, sećanja, voljene osobe, a na kraju i vas. Vreme nikom ne prašta, od njega još niko nije pobegao.''- govorio je velikan našeg glumišta, Nebojša Glogovac kojeg smo obe obožavale, a koji takođe ide svojim novim nebeskim putevima... Tu je i kutija sa uspomenama. Velika narandžasta sa belim tufnama. U njemu uredno poređani dnevnici, sveske sa pesmama, koje sam tako predano pisala u tinejdžerskim danima, stare rođendanske čestitke i razglednice, papirići sa dopisivanjima na časovima u srednjoj školi, ko bi znao kakve sve tajne, osmehe i sete duše, čuvaju ti papiri... Otpijam kafu. Punu fine penice... Pregledam neke poruke na mesindžeru... Jedan čet je rezervisan za priču o emocijama. onako duboko i tanano, kako to samo moja Lidija i ja znamo. Šaljem svom starom dobrom drugaru link nekog džeza iz davne 1962. Baš onom koji mi je uz novogodišnju čestitku zahvalio što sam uz njega sve ove godine godine, i što zaslužujem da on kao moj prijatelj bude najbolja verzija sebe. Uzvraćam istom merom. Zahvalnost... Nije baš nešto što se podrazumeva, zar ne? Poslednji dan prošle godine posvetila sam tome da odvojim malo vremena za poruke pune ljubavi onima koji su bili uz mene, kad mi je to najviše trebalo... Jer, ljubav se ne podrazumeva... Zahvalnost se ne podrazumeva... Podsetiti ljude da ti znače i da si im blagodaran na pažnji i toplini bi svet za nijansu učinilo lepšim mestom. Facebook me podseća u svojoj opciji uspomene na sliku žita koje je za Božić 2018. posadila Mati. Odlučujem da to bude slika za ovo pisanije. I uz sliku stoji komentar: srećna jutra. Da, itekako su bila...
Šaljem Milošu u sms-u srce. Sva srca ovog sveta, zapravo. Pišem poruku za dobro jutro bratu. I sa drugaricom pričam o tome kako nam cveće preživljava zimske dane. Drugarica koju sam upoznala i na keca zavolela prošle godine mi šalje srcadiće iz jednog ljupkog, romantičnog grada u Nemačkoj. Online kafenisanja su naš mali ritual kad god možemo. Dogovaram neka druženja za naredne dane... Obožavanje večeri kad nam prijatelji dođu i ušuškani u toplinu sobe pričamo o svemu i svačemu, slušamo neke stare dobre koncetre ili gledamo filmove. Bliže se neke lepe svirke... Dogovaramo se kad bismo na koju... Godine... Brojite li ih kada jer prijateljstvo u pitanju? Marite li za to mrtvo slovo na papiru? Imam dvoje divnih prijatelja koji bi sasvim slobodno mogli da mu budu roditelji, budući startiji od mene po dvadeset i kusur godina... I one maletene deceniju mlađe od mene... Ima li to veze sa energijom i osmesima? Sa toplinom i razumevanjem? Sa radošću i podrškom? Ja nemam dilemu. Po sobi se širi miris domaćeg hleba sa vlašcem. Uz mladi sir, biće to dobar doručak. Listam jednu od svojih svesaka u koju sam zabeležila spisak filmova za one dane, kada želim da se posvetim druženju sa samom sobom. Dvoumim se, možda i troumim...
Plan za ovu godinu? Negovati lepe misli... Nacrtati na tmurne dane koji se u svačijem životu pojave nasmejano sunce... Ili makar šareni kišobran... Negovati i voleti sopstvenu dušu. Posvetitii vreme sebi, pitati sebe kako si.... Rastrzani između haosa svakodnevice, ponekad zaboravimo na jednu "sitnicu"... Svoj sopstveni život. I male stvari koje će da ga začine kako valja. Čuvati svoj mali svet ispunjen nekim divnim bićima. Pokazati ljubav i razmenjivati ljubav... Ne greše stari kad kažu: da nam je zdravlja i spokoja... A ostalo, što kaže moja prijateljica: kako sami umesimo. Dodala bih mnogo ljubavi, pa pospemo tolerancijom, razumevanjem i poštovanjem... I spremamo na umerenog temepraturi. Jer, umerenost je ključ... Ne može da ispadne loše... I kako je moja baba govorila: biće nekako, uvek je nekako bilo...
Svako dobro u Novoj godini.
I ne zaboravite da zagrlite svoje najdraže. I pokažete koliko ih volite.
Peace & love, ppl.
Liw.
