Volim da pišem noću. Tada sve ima posebnu dimenziju. Sve je laganije i lelujavije, nego kad dan donese sa sobom žamor, graju, zvonjavu telefona, užurbane prolaznike, gomilu pitanja, smeh, prolaznike, muziku.
U našem dvorištu je spokojno. Hor zrikavaca i cvrčaka, i pokoji automobil u prolazu. Negde u daljini šljašte svetla, i prestonica živi punim ritmom. Šire predrađe je uvek znatno mirnije. Mirišu bosiljak, ruzmarin i matičnjak. Volim pravu malu oazu koju sam napravila tu. Sećam se noćne frajle, roze cveća, čiji je sladunjavi miris okupao svaku letnju noć u mojoj ulici, pokraj kanala. I to mi je jedan od omiljenih mirisa detinjstva.
Sedim za stolom u dvorištu, čitam knjigu i dišem. Udišem svaki detalj u sebe. Svaki šum lišća oraha, čije grane lelujaju na blagom vetriću, svaku zvezdu na nebu. Svaku travku u dvorištu, svaki kratki smejak slučajnog prolaznika, koji dopire sa ulice. Svako slovo koje pročitam, svaki miris koji me zapljusne. Upijam u sebe ovu noć, ovo leto. Ovo nebo. Ovaj trenutak. Gajim u duši samo lepe misli. Samo lepe slike. Moj svet je satkan od osmeha dragih ljudi, od svih trenutaka koje smo zajedno prošli, i koji nas tek čekaju. A ni sami ne znamo kakvi će biti. Od knjiga, od muzike, reči, poljubaca i želja. Od šarenih, cvetnih jutara, i mirišljavih noći. Od gomile: a kako ću sad, hoću li moći, savetuj me, i - ipak smo uspeli. Od kišnih dana, kada se sve boje razliju i suze sve umažu, ali i akvareli su prelepe slike.
Posmatram igru senki u bašti. Nekoliko godina unazad nam se leti u dvorištu šunjao jež. Ovog leta ga nismo videli. Prisećam se kako sam, kao mala, za letnjih večeri žurnim koracima grabila u kuću, iz dvorišta, plašeći se da me ne napadne "bubuš". Smeh mi izazaiva taj simpatični izraz, koji je bio sinonim za kakvu utvaru, babarogu, ili nekakvu već neman, koja napada decu u mraku. Verovala sam da ta ista spodoba voli da se štekuje u uglu našeg dvorišta, među maminim irisima i belim ljiljanima. Niko nije mogao da me uveri da ću tamo moći da nabasam samo na poneku bubicu ili nekog komarca. U konkretnijem slučaju puža.
Volim sva ta prošla leta. Beskrajan niz vožnji biciklova sa najboljom drugaricom po mirnim bačkim mestima, među poljima zlatnog žita. I sve večeri po Novom Sadu sa najboljim drugom. Sva ta druženja na keju, uz gitaru, posebu vrstu svežine kakvu samo Dunav obavijen letnjim mrakom može da pruži. Sedenje u Dunavskom parku, ili na fontani u Porti. I ta prijatna vreva večernjih šetača po srpskoj Atini.
Ulazim u kuću, odlučna u nameri da deo atmosfere pretočim u pisanu reč. Hodam tiho, na vrhovima prstiju, da ne remetim finu noćnu tišinu. Vadim iz friza rashlađeno crno vino. Maligani su savršeni saveznici u kreativnim ludilima letnjih noći, a prsti tako svrbe i željno čekaju da se razlete po tastaturi.
I doista su Arapi bili u pravu kada su u svojoj staroj poslovici konstatovali da ne razumeju ljude koji prodaju vino. Jer šta bolje mogu da kupe za taj novac? Puštam malo džeza, da ugođaj bude kompletan. Bacam pogled kroz prozor, sa podignutom roletnom. U letnjoj tami se samo biljčice u prozoru zelene. Maštam o predstojećim danima. O letovanju koje nas čeka. O zagrljajima koji slede, o svemu što planiramo, i što možda ni ne pomišljamo da nam se može desiti. A ja sei tome radujem.
I gajim u sebi samo pozitvne vibracije.
Peace 'n' love, ppls.
Liw.
