Mirisi i njihova fuzija nisu nigde toliko posebni i omamaljujući kao na moru. Neplanski sam se obrela tu, na nekoliko dana. A leto u punom jeku.
Lagano se razdanjuje. Sedim na klupici, na šetalištu, tik pored mora. Zelenika. Simpatično mestašće u bokokotorskom zalivu. Pokraj mene je luka. Niz šetalište kafei sa mnogo ležaljki. Još je mirno. Upijam jutro u sebe. Sunce koje je, čini mi se, samo na moru baš toliko zlatno. Upijam u sebe šumove talasa, graju galebova, smeh pokojeg slučajnog prolaznika. Tek poneki entuzijasti željni, kao i ja, jutranjih boja na moru, meštanin koji šeta psa, ili neko ko se žurno uputio na posao. Posmatram obalu u daljini. Gomila dokića niz šetalište, i čamaca pokraj obale. Sinoć smo sedeli na jednom od njih, rashlađivali se pokraj vode, pričali, ili pak samo ćutali i gledali u vodu na kojoj su se oslikavale svetiljke iz luke.
Sad je sve mirno i tiho. Sedim ispod gorostasne palme. Uvek pomazim palme kad sam tu. Mom dečku je to neverovatno simpatično. Osećam se kao dete pokraj njih. Ti impozantni listovi i ta čarobna kora stabla. Primorje je prepuno kotrasta. U istoj uličici zimzeleni i palme. Mirisi oleandera, pomešani sa mirisom joda. Mirisi jorgovana i borovine. Žbunje prepuno narandžastih bobica i velike agave. Toliko različito, toliko šareno a toliko ... usklađeno.
Iz neke od obližnjih kuća dopire božanstven miris grilovanog povrća. Neko sprema doručak. I to prelepu gozbu, ako mene i moj ukus, pitate. Sinoć se za večeru u blizini spremala riba, i kuvao kukuruz.
Pristižu brodići u luku. Kroz prozirnu vodu jasno vidim stene svih mogućih boja i oblika. I dve narandžaste morske zvezde na njima. I toliko morskih ježeva.
Lagano se spuštam niz šetalište i pomišljam da se kroz uzani prolaz, između kafea, koji si na kraju šetališta načičkani, provučem u paralelnu uličicu. Kao da ulazim u sasvim drugi univerzum. Uzana, ušuškana primorska uličica u kojoj vrvi od života. Sunce se polako promaja između krovova. Stare kamene kućice sa predivnim zelenim šalukatrama, preko puta modernih hotela. Kafići smešteni u prizemlju starih kuća, okrećeni u zeleno, i obrasli puzavicama. Ulica miriše na smokve, kojih ima posvuda. Šareni autobusi zastaju na ljupkoj stanici punoj drvenih tamno zelenih klupa. Radnjice sa šarenim torbama za plažu, maramama i kompletom "opremom" za letovanje. Od dečka sam na poklon dobila naočare za sunce. One su mi uz torbe, svakako omiljeni (trendovski rečeno) asesoar. Slikam u prolazu, da bih zauvek imala sačuvane momente magičnog jutra.
Posmatram planinske vrhove u daljini. Pekara iz koje dopiru božanstveni mirisi svežeg hrskavog peciva i hleba, nosi naziv mesta. U zaleđu ovog mestašca nalazi se planina Snježica, obrasla mediteranskom zimzelenom biljkom, po kome ovo mesto i nosi simpatični naziv – Zelenika. Tu je izgrađen i prvi hotel u Crnoj Gori, početkom prošlog veka, a crkva Svete Trojice je među najstarijima u kraju.
Vazduh polako postaje sve topliji. Ulice se polako pune. Vreme je za jutarnju kafu. Možda baš u kafeu u kojem smo juče, obilazivši okolna mesta po zalivu, u prolazu više puta čuli kvalitetan rok i džež. Dan se tek zahuktava. A more tako čarobno miriše.
Život je tako lep.
Peace
& love, ppls.
Liw.
Liw.
