Volim da posmatram nebo u jesen. Zalaske sunca pogotovo. Svaki suton na nebu u ovo doba godine poklanja svojevrsno umetničko delo. Nalik raskošnim Betovenovim simfonijama. „Kompozitori klasične muzike su bili metalci, samo pre nastanka električne muzike.“- možda i najtačnija definicija koju sam ikada čula.
Sunce koje se umorno i lenjo upliće u gole grane. Drveće vlažno od kiša i beživotno od jesenjih magli i vetrova.
Oblaci nalik komadićima pamuka, umočenim u razne boje sa nebeske palete. Nebo bi verujem, bilo neki pretalentovani slikar, da je slučajno ljudsko biće. Ludi, možda neshvaćeni. Nedokučivi. Lep, visok, dugokos, vitak. Nepredvidiv, ekscentričan. Apstraktan. Sigurno bih bila zaljubljena u njega. Plantonski. Jer, neke ljubavi ne smeju da budu drugačije.
Pašće mrak. Stići će noć. Noć je opominjuća.
Tiha. Bučna.
Mirna. Divlja.
Lenja. Euforična.
Spora. Brza.
Neprimetna. Nezaboravna.
Usporena. Strasna.
Neke noći nas obeleže za čitav život. Za neke to samo mislimo, uz dobru dozu patetike. Kasnije nam izblede iz sećanja.
Noć je bluz. Inspirativni, opijajući bluz.
Nebo tiho. Posuto prašinom i izmaglicom srebnih titravih zvezda. Kao mala volela sam da posmatram nebo noću. Uvek sam bila znatiželjna gde avioni putuju. Neumorno sam ispitivala roditelje o tome.
Livius - na latinskom modro crno. Odatle i potiče moje ime. Boja noćnog neba...
Jutro će odneti sumnje i čežnje noći.
Stidljivo i lenjo sunce će se promoliti iznad zgrada. Reka. Njiva. I ovaj put se rvati sa ogolelim grama, kao sa kakvim neprijateljima, da se isplete iz njih.
Svanuće dan.
Jutro je vedra pesma. U boljem slučaju, uz malo optimizma u džepovima, jutro je veseli džež. Nešto kao Armstrongova pesma o prelepom svetu.
Dan je platno koje mi treba da ispunimo našim bojama. Dok se šetkamo pod oblacima.
Peace and love, ppls.
Liw.
