Još se ne razdanjuje.
Tik pred svitanje je.
Komšijske kuće i bašte ušuškane su u tišinu i izmaglicu zore.
Izvirujem u dvorište.
Osmatram drveće.
Poraženo jesenjim mrazevima.
Golo.
Jesenji vetrovi pokrali su im sve lišće.
Tek pokoja lipa u komšiluku još neumorno čuvao svoje žute srcolike listiće.
Hladan dah jutra seče.
Leden vazduh, studen i miris zime pojavili su se ove godine, čini se mnogo ranije.
Kao mala verovala sam da su jesenje magle zapravo neki poklon sa neba.
Da su prethodnu noć zvezde plesale, a njihova fina beličasto-srebrnkasta prašina popadala sa njih. Dečija maštovitost.
Mesec se još mangupiše na nebu. Bio je pun predhodnih noći. Polako opada.
Očima punim ljubavi ka jeseni posmatram ovaj čarobni prizor.
“Na koga imaš tako lepe oči?“ – pitali su me kao malu.
Ćale ima oči u koje su stala najvedrija letnja neba, Dunav obasjan suncem i pokoja šuma u leto. Keva ima oči boje pečenog kestenja, ili još bolje pržene kafe.
Moje liče na njene, sa pomalo meda rasutog u njih.
Brzo ulazim u kuću. Nazuvam grejače i oblačim kardigan preko majice.
Prizivam u pomoć kafu. Tako često se setim moje drage prijateljice iz Brazila. I njenog prvog susreta sa ovdašnjom kulturom i narodom, krajem prošle godine.
„Lili, šta je sad pa to?“ – pitala me je oduševljeno.
„Džezva, draga moja!“
„A aparat za kafu?“
„Pa, nemam aprat za kafu.“
„Koliko je samo lepa ta tvoja džezva.“
I zaista, masivna tamno zelena džezva sa belim velikim cvetovima i srnom drškom. Za velike količine čajeva u reske zimske dane. Moja mama je oduvek bila velemajstor da pronađe zanimljive džezve. Jutros će biti ok i ona mala, bež, sa cvetićima, otiscima poljubaca, srcadićima, i kućicama. Takođe mamin poklon. I tugnaste šoljice.
Bacam pogled ka proređenim roletnama. Snopići svetlosti polako postaju sve plavlji.
Svanuće uskoro nad predrgađem prestonice.
Čeka nas lep jesenji put.
Dole, ka jugu.
Poći u susret novim danima.
Strpati u džepove što više oblaka.
Ogrnuti se jesenjim maglama.
Pomaziti umorno sunce, u prolazu.
Dok srce kuca sve veselije.
Moje srce šareno.
Šareno, da... Jer u njemu je sačuvano mnogo dragih osmeha, lepih pogleda, toplih poljubaca, čarobnih zagrljaja. Lepih jutara, blistavila neba, Dunava, pečenog kestanja, kafe, mirisnih letnjih šuma.
Koje knjige poneti? Knjige su obavezan deo putovanja.
Koju muziku odabrati? Možda ne praviti preveliki izuetak, pa neka to bude stari dobri Chris Rea.
Pisci i muzičari su svakako lekari. Za dušu. Pa moderni prihijatri, sa dozom umetničkog ludila. Pozitivnog, razume se. Verujem da muzika i knjiga leče. Kao što brufen umanji bolove. Ili čaj izleči prehladu. Muzika i knjiga prožmu telo srećom.
Peace ’n’ love, ppls.
Liw.
