Zahvalnost za sve blagodati u životu

Zima donosi posebnu vrstu mira. I zanesenosti.
Spokoj ravnice prekrivene snegom, nema dostojnog takmaca.
Velika polja puna beline.
Kao platno koje treba ispuniti slikama.
Nacrtati ušorene stare švapske kuće. I dim koji kulja iz odžaka.
I neko dobro drvo u dvorištu. Možda ringlov, od kojeg se pravi tako lep džem. Ili lipu, koja će omamljivati svakog proleća.
Nacrtati neku lepu ogradu, i psa koji čuva kuću. Možda i bunar sa đermom, kao simbol ravnice.
Prići bliže nekoj od tih kuća.
Nacrtati ljupke zavesice, na neki przor. I devojku koja peče kolačiće. Sela je u svoju omiljenu fotelju i pokrila se ćebencetom boje kuvanog vina. Čita nešto i uživa.
Možda nacrtati neki vinograd. I sunčan, pozni, letnji dan. Ljude kako beru krupne, gotovo crne grozdove. One koji pucaju pod zubima.

Ili Deda Mraza. I decu koja se raduju i ciče od sreće.
Ili prolećni proplanak, pun belih rada, maslačaka, cikorije i raznog šarenila. I neki mladi par koji se ljubi.

Zima je mirna i tiha.
Zima je vreme za razmišljanja i planiranja.
Za miris čokoladnih mafina. Za filmove i džez.
Za kuvanje vina. Onog predivnog domaćeg belog, iz blagorodnih sremačkih vinograda, koje sam dobila od druga, na poklon. Pa ubaciti u šerpu i šećer, đumbir, biber u zrnu i još neke tajne špecije.
Zima je vreme za velike pletene šalove. I pomalo teške kapute i jakne.
Za pravljenje Jezuške po snegu.
Za praznovanje i zahvalnost. Zima je za miris jelki i reskost hladnoće.
Zima je za šetnje u dobre večeri, pokraj nakinđurenih prozora.
Za druženja, uz šolju čaja od jabuke i cimeta.
Zima je za zagrljaje. I praštanja. Za ljubav i nežnost.
Zima je za kakao ili toplu čokoladu, sa drugarima, u omiljenom pabu.
Za pravljenje Sneška Belića. Za slanje prazničnih čestiki najdražima.
Zima je za zahvalnost.

U hladna jutra dok se grejem i krepim šoljom tople kafe, često razmišljam o tome.
Zahvalna sam za sve blagodati i dobre dane koje život nesebično daje. A koje ljudi često kao da ne vide, ili to ne žele. Okrećući glave ka tuđim prozorima. Misleći da je tamo sve veselije i šarenije.
Zahvalna sam na svim prilikama, poukama.
Na svim zagrljajima. Na porodici. I predivnim prijateljima. Na toploj postelji.
Na njemu, kojeg svakog jutra ovlaš poljubim. U obraz, rame, ili ruku.
Na svakom zajedničkom obedovanju. Na svakoj pesmi koja me prodmra.
Na svim sunčanim jutrima. Osmesima i radostima.
Na svakom druženju sa mojim Dunavom.
Na svakom proleću i valceru pupoljaka i opalih latica trešanja.
Na lepoj reči i podršci.
Na svakoj šolji toplog čaja koju mu neko spremi.
Zahvalna sam na svakom lomu i padu.
I poukama koje iz njih izvlačim.
Davno mi je, možda i najdivnija osoba koju sam upoznala rekla:
„Ništa  nemoj u životu da gledaš kao poraz. Nemoj razmišljati: eto i sad sam pala. Nego: evo i sad sam se pridigla.“
Zahvalnost u dobra jutra, dok se svuda po stanu širi miris doručka koji nam spremam, i dok planiramo predstojeće dane, velika je blagodat u životu. Jer imati nekog sa kim ti je svaki novi dan blagoslov, nije mala stvar.


Spoznaja da je lepota življenja u spokoju koji nosimo u srcima.
Da za radost treba nekoliko prijateljskih osmeha.
Šetnja sa rukom u ruci.
Neko ko je uvek tu uz tebe, rame uz rame.
Vera u bolje dane. Jer u olujama života i nezahvalnim vremenima, u kojima smo se obreli - sve je do stava.
Sačuvati prisebnost i pristojnost.
Nemametljivost i nesebičnost.
Učtivost i lepe manire.
Uverenost u to da elemantarna pristojnost i poštenje nisu postale samo filozofske kategorije.
Izdići se iznad kišnih oblaka.
Prizvati sunce.
Obojiti nebo dugom.


Peace and love, ppls.
Liw.

Inspiracija 06:08