Kažu da Te nikad više neću videti. A ja ne znam kako to misle. Kad u svakoj letnjoj noći vidim boju Tvojih očiju. Kad se i dalje svakodnevno grlimo u dubinama mog srca. Kad sam se ja dogovorila sa toplim vetrićima da me miluju kako si to samo Ti umela.
Kažu da Te više nikad neću zagrliti. Ne znaju oni da zauvek ljubomono čuvam i bdim nad Tvojom poslednjom nežnošću. Kad si mi umornim obrazom, pomilovala nadlanicu. I kad sam Ti nežno ustikivala poslednje poljupce na leđa, te puste majske noći. Dok je dobovala troma prolećna kiša. Ljubila sam Te i milovala dugo. Da kroz večnost ne zaboraviš. Pretvarala se u kamen, pred Tvojim setnim licem. Da ne vidiš strah.
Kažu da je starost počela onog dana kad je majka umrla. A ti si zapravo samo otišla negde na beskrajno nebo. Ono nedostižno, za kojim sam vikala: " Do neba!", kad si me kao malu ljuljala u šarenoj, drvenoj ljuljašci...Ušuškala se među mekane oblake, uplela u zrake sunca. U Tvoju omiljenu boju. Volela si najviše žuto, je l' da? A otišla si tiho i mirno. Kaže Tvoja mati kao da si nam se iskrala. I to u Tvoje omiljeno godišnje doba-kasno proleće.
A ja lutam. Lutam među uspomenama, prizivam što više detalja, slika, mirisa, boja. Proživljavam meke zagrljaje, naše priče, podrške i najiskrenije prijateljstvo.
Tu noć kad si otišla, zauvek je umro deo mene. Deo srca, utrobe, duše, ruka, osmeh... Ostala sam neka druga ja. Ne znam da li bi Ti se ovakva svidela. Kitim Te najlepšim cvećem, ljubim zemlju koja Te je odnela, sklupčam se na mestu gde si poslednji put sedela. Milujem Tvoju tufnastu šolju iz koje si popila poslednju kafu, mirišemTvoju garderobu, da još jednom osetim miris Tvog bića. Ljubim Tvoju sliku kao najčistiju ikonu.
Najmrisniji cvete iz bašte mog života. Najlepša ptičice sa tek napupele grane. Nežna roso mojih svitanja. Topli vetriću u prolećne sumrake. Umilna pesmo. Bajko mog detinjstva.
Nedostaješ za sve što dolazi. Za sve što smo još mogle, ali vreme nas je saplelo. Sve što Ti nisam rekla po ko zna koji put ti dobro znaš. Da Te volim, i da si oličenje Božije ljubavi na zemlji, kao i svaka Majka. Reči, reči, reči... Šta mogu sad reči... I šta jedno piskaralo sad da radi pred belinom papira, osim da ga okiti najiskrenijim uzdasima, umaže krvlju i suzama.
Samo nije fer što moram da maštam i više nego što umem. Najdivniji moj anđele. Neka su Ti laki putevi nebeski.
"Tvoje oči plakajnice,
To su meni moje dveri...
A tvoje je setno lice
Ikonostas mojoj veri..."
(Laza Kostić)
Voli Te Tvoja Li.
