Mnogo je reka, ali jedan je Dunav!
Gospodstven, dostojanstven, večan.
Kao posebno naočit mladić, itekako svestan svoje lepote. Gordo samuje i plovi, preplićući se sa zracima, u njega zauvek zaljubljenog sunca.
Dunav je ljubav! I mnogo više od toga.
Dunav je spokoj šuma laganog vetrića, koji cunja kroz vrbake, na obalama. Negde u nepreglednom zelenilu bluza ravnice. Među umornim, i od leta iznurenim njivama - Dunav plovi i tihuje.
Broji vekove okićen seocima na obalama, kojima se u daljini naziru samo crkveni tornjevi. Parajući mekane, paperjaste oblake.
Dunav je blagi vetrić u lagani sumrak.
Dunav je miris napupelih lipa i nestašne graje, živahnih, rečnih galebova.
Dunav je valcer opalih latica trešanja, starih alasa, koji u rana jutra raspliću svoje mreže, dostojanstvenih labudova, sete i uspomena.
Dunav je bluz. Muzika patnje i bola, nade i vere. Dunav je spoj nespojivog.
Dunav je osmeh.
Utočište, spokoj i mir. Bekstvo i spas.
Dunav su jutra puna sunca, mekanih zargljaja i iskrenih razgovora.
Dunav su talasi koje smo kao deca uzbuđeno "hvatali", nakon šarenih rečnih brodića i čamaca. Dunav je sećanje na radost zbog lubenica, koje su se hladile u plićaku, u one dobre, stare, bezbrižne dane.
Mnogo je reka, ali jedan je Dunav!
Grandiozan, uobražen, silan.
Kao najveselija oda lepoti življenja. Kao dani kada počinje ljubav. Kao zraci sunca, koji tvrdoglavo hrle kroz zavese. Kao dečiji osmeh. Kao omiljena pesma, koja te stigne u savršenom trenutku. Kao trome, buckaste mačke, koje se lenjo vrzmaju pokraj čarde na obali, čekajući da ostacima ribe omaste svoje bele brke... Budući suviše razmažene i ušuškane u izvesnost svakodnevnih gozbi, da bi se i same potrudile, da ulove sebi nešto da čalabrcnu.
Dunav su ljudi. Razigrana dečica u kupaćim kostimima, šareni suncobrani u topla leta, kese pune trešanja za piknik, i kuvani kukuruz na plažama.
Dunav je seta. Niz isprepletanih uspomena, izmešanih i obeleženih najrazličitijim listovima davnih kalendara. Šarenih, kao bodovi na gospodstvenim goblenima starinskih soba. Dunav su prvi poljupci, sastanci, tajne, zagrljaji za koje "još nije vreme" da se zna. Zvuci gitare, nezaboravne noći i velelepna svitanja.
Dunav su reči, stihovi, strofe, pesme, priče, romani, napisani o njemu lično.
Dunav je strast. Dunav je sunčan dan. Dunav je lepet ptičijih krila. Dunav je radost. Dunav je spokoj. Dunav je velika šolja, tople mirisne kafe. Prijateljski zagljaj.
Dunav su čamci. U kojima smo kao deca plovili, od obale do obale. Grickajući sendviče, ispijajući "crni ili žuti" sok. Maštajući kako ćemo kad porastemo, bez tih smešnih šarenih guma, kojima smo bili opasani, plivati. Dunav je fin, sitan pesak, na obali. Po kojem smo u bosonoga leta detinjstva skakutali, ne bi li nas pekla stopala.
Mnogo je reka, ali jedan je Dunav!
Fin, uobražen, zamišljen.
Dunav su daljine koje se broje zalascima sunca. Dok suncetone u mir reke, cepajući se kao prezrela breskva, na nebu.
Dunav su priče naših starih, kako se u siromašna vremena pecala riba, sa obala, štapovima koje su sami pravili, takozvanim bagremcima...
Dunav je svila i kašmir.
Osmeh i seta.
Raskorak između krajnosti. Spoj nespojivog.
Dunav su mostovi. Kao najfiniji ukras na njemu. Kao ordenje. Dunav su tvrđave na njegovim obalama, koje čuvaju tišinu vekova, borbe i žrtava.
Dunav je sunce, nakon bure i oluje.
Dunav je život.
I više od toga.
Peace and love, ppl.
Liw.
