Ljubav nije dovoljna.
Reči su prazno, mrtvo, izlizano slovo na papiru... Tuga, bol i očaj su prevaziđeni. Ostali su jad i nemoć, čemer i pustinja. Sve je istrgnuto u sirovoj, turobnoj majskoj noći... Pola srca, osmeh, bezbrižnost koje sam bila nesvesna... Iščupale su mi kiše te noći utrobu, mladost, osmeh. Ostavile bolnu grimasu...
"Starost je počela onog dana kada je Majka umrla." Ne prođe ni dan da ne pomislim na tu izreku.
Reči... Uvek iste. Prazne. A gromoglasne. Zuje u ušima. Kao pritisak koji naglo pada... Reči... Nemoćna da pretočim u njih i da makar deo leda izbacim iz sebe. Čemu trud? Od toga se ne beži. S tim se nauči živeti. Legne godinama negde na svoje mesto. Tako mi makar kažu. A peščanik curi.
Ljubav nije dovoljna. Neprecizna reč za naše zagrljaje. Za tvoje "szívem gyökere", i moj euforičan zagrljaj, kad to čujem. Pružajući male, kratke ruke ka tvom vratu, misirnim crnim loknama, bitno nameštajući obraz za novi poljubac, i otisak tvog bordo karmina na obrazima. Ne bih li se posle hvalila da sam prava indijanka, sa šarama na licu.
Nije dovoljna za naša jutra, u mirisima buketića ljubičica, plavetnila nezaboravka, i fotografiju nas dve u dvorištu, prepunom maslačaka.
Ljubav nije dovoljna. Netačna reč za naše sitne svakodnevne rituale... Dok sedimo na gonku, ti kafenišeš, a ja jedem svoj najomiljeniji doručak - sos od paradajza. Dok šetamo na kanalu i idemo da obiđemo tatu na pecanju. Dok crtamo, dok mi čitaš sve te predivne knjige, ušuškane u topla jesenja posle podneva.
Ljubav nije dovoljna da opiše sunačana jutra, i nas dve na biciklovima. Dok idemo u pekaru, i stavljamo u tvoju pletenu korpu svež hrskav hleb, pa onda u pržionicu, pa vrećicu mirisne kafe. Dok na listovima sveže ubranog kukuruza crtamo nasmejana lica, a ti mi pričaš kako su nekad deca to koristila umesto lutaka... Dok u topla leta beremo ringlove, sa starog drveta pred kućom, a u hladu višanja u dvorištu sedimo u prugaristim letnjim stolicama i jedemo trešnje koje pucaju pod zubima.
Ljubav nije dovoljna. Za sve noći koje si probdela nad amnom, kad sam bila bolesna, za svako tvoje ušuškavanje toplim ćebetom. Za mirisne pite od jabuka i punjene paprike. Za zime i sankanja, dok sam obučena u skafander, pod toplim ćebetom posmatrala pahuljice kako padaju po istom i pretvaraju se u jedva vidljive, blistave, kapljice vode. Za sve naše jelke kićene velikim bordo kuglama, i onom mojom omiljenom, zlatnom sa ježićem.
Ljubav nije dovoljna za sva tvoja pakovanja moje crvene torbice za zabavište... Za miris i mekoću tvoje bele, nežne kože, za moje obavezno "zagrli me", dok sam se kao mali čupavac uvlačila u krevet, pored tebe. I bila najsrećnija i najspokojnija devojčica na svetu...
Za sitnice, kojima si mi bojila dane u najvedrije nijanse. Crtajući bezbroj sirnih šarenih cvetića, nasmejanih duga, veselih bubamara i raspevanih ptičica, na mentalnu sliku mog detinjstva.
Ljubav nije dovoljna... Za sve što su godine donele. I za spoznaju da niko nikad osim tebe neće moći, ni izbliza, da mi bude oslonac, prijatelj, podrška i bezuslovna ljubav. Neko ko je u svakom trenutku znao da iznađe rešenje za sve životne izazove, i za sva moja: opet je Ona bila ta koja mi je nenametljivo pomogla da se odbranim. Od nevolja, od iskušenja, od sebe same. Za čaše žuči i džak soli, koje si zbog mene, bila spremna da popiješ, kao najslađi nektar iz rajske bašte...
Ljubav nije dovoljna... Za poljupce po tvojoj ledenoj koži te mučne noći, dok sam te milovala, jer sam znala... I samo želela da još jednom dodirnem, da dobro upamtim ono što sam već odavno znala... Meku, nežnu, umornu kožu.
Ljubav nije dovoljna, za brigu koju si mi pokazivala i u poslednjim svojim trenucima merenim ovozemaljskim kalendarom prolaznosti, dok si mi bleda, setna, iznurena i slomljena govorila gde su topla ćebad, čista posteljina i da uključim peć, ako se slučajmo me vratiš baš te večeri kući... I pusti me kalendara. Brojim ih od četvrtka do četvrtka. Od devetog, do devetog. Od pustinje do praznine. Od patnje do suza. Od uspomena do zahvalnosti na Tebi. Baš takvoj. Najdražoj.
Ljubav nije reč za takve stvari. Ljubavlju se danas svašta naziva... Ljubav nije dovoljna. Najmirijsniji cvete mog života, najblistavijih zvezdo na nebu beskrajnih noći, najčistija ikono, najmilija radosti. Neka su ti laki putevi nebeski.
Najviše na svetu.
Tvoja Li.
