Topli meki zagrljaj još od najranijeg detinjstva, preselio se negde među sunčeve zrake, i mekane oblake, ima već deceniju i nešto više.
Sa babom je otišao i deo detinjstva. I prvi put sam ozbiljno bila istrgnuta iz ušuškanosti i nevinosti života, tog julskog jutra. Sa babom su otišla beskrajna pričanja i smejanja, i prvi put me je snažno udarila misao, kako pored svih priča, toliko toga još nismo rekle.
Sa babom su otišla sedenja pod starim višnjama. Na klupici. Njene cvetne kućne haljine, jednostavne zlatne minđušice, i lančić sa priveskom u obliku listića. Zepice i džemperi koje je vešto štrikala. Našivajući dugmiće i kombinujući boje koje su samo u njenim izvedbama umele tako dobro da se uklapaju. Njene karirane sobne papruče, cvetni parfemi, starinske marame, i naočare sa tankim zlatnim okvirom, koje je stavljala kada čitala novine. Miris njenih grandioznih sarmi, i palačinki koje smo zajedno pravile. Nasuvo s krompirom, supa i gravče na tavče. Celodnevna igranja sa lutkama i starim plišanim medom, koje smo uredno slagale u staru crvenu plastičnu korpu. Kafe u velikim belim šoljama sa zlatnom linijicom pri vrhu, koje je tako slatko ispijala. Rezanci sa makom i sirom. Duge šetnje po selu, i miris paradajza i ruzmarina iz njene baštice. Beskrajna dečija radost u obavezi svakodnevice, kao što je hranjenje pilića. Ili maženje sa Žućom. A gotovo svaki babin pas se kao po nepisanom pravilu zvao Žuća. Seckanje novina, jer u to vreme je vrhunac dečije radosti bila stranica "obuci devojčicu/dečaka". Sećate se toga?
Svetlo zeleni kredenac uredno podložen, njene sveske sa beleškama. Tu negde je ponosno čuvala i moj školski sastav na temu: "Najdraži član porodice", u kome bila glavni akter. Nestala su slušanja radija u podne, jer su se tada puštale najlepše mađarske pesme, dok su se cimbal i violina razlivali iz zvučnika. Naše sedenje na velikom krevetu, punom lutaka (a sve lutke su se, iz ko zna kakvog razloga, u mom detinjem svetu zvale Nataša ili Eržika), i zidovi sa tapetama sa nežno roze i plavim cvetovima. Otišla je meka seda kosa, gospodstveni ten i koža, na kojoj su joj zavidele bake po selu, zapitkujući moju majku, kako se to baka neguje. "Ona prosto ima dobru genetiku...", odgovarala im je mati, a one zlovoljno frktale nezadovoljne odgovorom. Čarvljanje sa komšinicama. Nedeljnja supa za koju su se sestojci spremali već subotom posle podne. I ono presimpatično: "Žvajznuću te!", kada bih se kao i svako dete previše rasplinula. Što se naravno nikada nije desilo. I čuveno: "Ostajemo bez brašna", kada li se otvori džak od deset kilograma.
Otišle su meke ruke. Njena neopsiva radost kada na porodičnom ručku okupi svoju decu, i nas tek ispilele unuke. Smeh na njene spontane opaske. Dani i dani praćenja i dočekivanja, iz zabavišta i škole. Mali dogovori i planovi koje smo pravile, kao i svaka baba i unuka kada se udruže u istom naumu. Mati je često govorila da tako požtvovanu, posvećenu i pravičnu svekrvu nije mogla da dobije. Volele su se, poštovale i razumele bez obzira na predubeđenja o kompleksosti relacije svekrva-snaha. Kod njih to nije pilo vodu.
"Kod mene to je: što na um, to na drum."- govorila je baba često. A takvih ljudi je danas sve manje. Surovo iskrena i strogo pravična. Među najzanimljivijim osobama koje ću ikada stesti, pokazalo je vreme.
Nikad je nisam oslovila: bako. Uvek je bila baba. Mnogi su mi govorili da je takvo oslovljavanje rogobatno, hladno i grubo. A za mene je to uvek bio izraz pun topline, jednostavnosti i ljubavi, za umiljate i drage vremešne žene i sve što njihove godine, životno iskustvo i seda kosa sa sobom nose. Baba je jedna od najdivnijih reči u vokabularu moje duše, i dnevnicima mojih uspomena.
Sa babom je otišlo ono njeno umiljato: Lilici, kako me je često zvala.
A taj glas i dan danas tako jasno čujem u skrivenim dubinama srca. Sve se preselilo na neko lepše mesto, na nebo. U boji njenih očiju. Najlepših.
Voli Te Tvoja Lily.
