Objesen

Jutro je još meko i mlado. Osvanula sam u mirisu nadolazeće jeseni. Neobjašnjiv sentiment ka tom dobu godine. Podižem roletnu i upijam plavetnilo ranog jutra. Posmatram cveće u jutarnjoj svežini. I gorostasnu jelku, koja broji godine, daleko veće od mojih, kako se šepuri u dvorištu. Na stolu i fotelji su knjige. Rastrzano plovim među stranicama poezije čoveka zbog kojeg bih želela hitno jedan vremeplov, Laze Kostića, i nekih divnih romana koje su mi poklonili još divniji ljudi, prateći pulsiranje moje duše. Majka mi je tiho i nenametljivo, kako je samo ona to umela, odmalena usadila ljubav ka knjigama. I sama je putovala među koricama najraznovrsnijeg štiva, a ljubav ka knjizi joj je moj divni rodni Novi Sad, okitio Čitalačkom značkom grada, kao izuzetnom prijatelju knjige.

Kao mala volela sam da sušim ubrane ljubičiće, tanjušne grančice lipa, snopiće nane i koječega još među listovima velikih teških enciklopedija. Danas sušim biljčice za začine, čajeve, like su bujale po saksijama i kutcima dvorišta, radosne zbog letnjih kiša. Zaljubljenik sam u gajenje začinskog bilja. U mojim saksijicama može se naleteti na majčinu dušicu, vlašac, matičnjak, nanu, celer, pešun, grčki bosiljak, kao i onaj najobičniji. Jer, bosiljak je oduvek bio posebna vrsta ljubavi. Prvi put sam ga dobila u saksijici od mame, i zaljubila se u te lepe mesnate, a ipak nežne listove. Koliko god zvučalo smešno, ponekad mi je žao da ga uberem, posebno kad lepo buja i gospodstveno se šepuri na panjiću, kod prozora.





Mati mi je prenela ljubav ka domaćim čajevima. Ostala  mi je još jedna tegla sušenih listića nane i matičnjaka, koju mi jemona spremila. Sa velikim bordo poklopcem. Bordo... Oh, tako tipično za moju Mati... U daljini se zahuktava saobraćaj. Ljudi se umorno vraćaju iz noćnih smena, a starčad već spremno polazi u nabavku po pekarama. U dvorištu opadaju prvi orasi sa starih stabala.  Grane se polako razgolićuju. Slikanje grana...  Napupelih i mirisnih, olistalih i upletenih u dašak levetrića, ogolelih, poraženih ranim mrazevima... Kakvih god... Grane... Večita inspiracija i ljubav.

Objesen. Naziv pesme Laze Kostića. Reč koju sam prvi put pročitala upravo listajući njehove pesmarice. I stalno mi je u mislima ovih dana. Dugo unazdan sam zaljubljena u ovaj period godine. U septembar pogotovo.
Septembar mi je oduvek bio omiljeni mesec. Ponajpre jer su mi u septembru rođeni roditelji. Septembar donosi posebnu notu mira, i letargije, gospodstveni miris nadolazeće jeseni. Izmaglice i prve prohladne kiše. Lagano izvlačenje džemperaka i pončoa, kišobrana i toplije obuće. Prve mirise lenjih pita od jabuka, bundevara, ajvara i pečenih paprika. Tmurne oblake nad gradom i laste na žicama. Čardake koji očekuju kukuruze. I kako bi đaci nevešto pisali u svojim sastavima: jesen polako oblači prirodu u svoje ruho.
 
Ništa novo. Po ko zna koja oda jeseni, i njenoj veličanstvenosti u mojim pisanijima.
Odlazim da spremim sebi veliku šolju kafe.
Počinje još jedan dan bez tebe J. 

Inspiracija 07:05