Kao ugarak u staroj peći
umorno tinja života žar.
A na prozoru crtam tvoje ime,
i zakitim srcem redovna stvar...
Kroz atare će protutnjati
kapriciozni prvi mraz.
A Dunav će klonuti pod
jesenjom tminom, umoran, star.
Ravnica će samovati setna i pusta,
nebo sviraće bluz.
Zvezde jecaće teško i dugo.
Draga, zar više nisi tu?
Ne, ne precenjuj moje suze.
Odveć kasno je sad.
Proći će još toliko zima,
A pod prozorom niknuće
zumbul mekan i mlad.
Ne draga, nisi ti kriva
Što krvlju suze brišem.
Što ćutim, a samoću tajim.
I u bolu pustom pišem.
Prosuću još mnogo mastila
da ugasim majske sladosti sjaj.
A ti oduvek najlepša u mirisu lipa,
sa povetarcem večno
plesaćeš prolećni valc.
Ne brini najdraža, još zatreperim,
još me ponesu dani.
Iako cimbal i violončelo
sipaju so po živoj rani.
Preguće konje čilaše,
sokakom pevaće svadbe.
Oh, biće radosti i veselja,
crnog vina natašte.
O radovaće se dani,
još biće ljubavi u proleća odasvud.
Ravnica ćutaće i kriće tajne,
kao kad pokrije je stud.
Ne znaju laste kad odlete,
kakav za sobom ostavljaju mraz.
Pa ni ti rajska ptico nisi znala,
kad odeš među zrake sunca,
da uvenuću ja.
Umorno gledam kroz prozor,
dok nebo trome i teške oblake vuče.
Na grobljima dogorevaju sveće,
u srcu muk je večni.
A tvoj zagrljaj je poslednje
čega se sećam, kad smo bili srećni.
