Moj deda je imao ime koje je savršeno
pristajalo uz njegovu ličnost
- Živko.
Samo on je imao toliko tople, vesele i iskrene plave oči. I pod stare dane imale su onaj dečiji sjaj. Iako mu je život na breme natovario previše tuge, nikad ljudima nije pričao o tome, niti je to pokazivao. U sebi se nosio s tim, plašim se i da pomislim kako.
Moj deda meni, zapavo, i nije bio biološki deda. Ali to nije ni bitno. Duhovne veze su često jače i snažnije od krvnih. Budući očuh mojoj mami, voleo nas je kao svoje najrođenije. Večito sam se ježila od rogobatnosti izraza "očuh i maćeha", konotacija i ispraznih predrasuda koje sa sobom nose.
Moj deda je bio potomak porodice Dunđerski, po majčinoj liniji. Rat preživeo tako što je nekoliko dana proveo u buretu, u koje ga je majka sakrila od nemačke racije. Provevši dobar deo radne karijere u Hitnoj pomoći, spasio nebrojano života. Družeći se sa mnoštvom lekara, tvrdio je da su najzanimljivije smicalice i pošalice pravili upravo da razbiju sivilo rada u takvoj ustanovi. Taj dečački, mangupski stav je zauvek zadržao.
Moj deda je bio stara škola. Odelo, kravata, šešir, štap i muštikla. Naklon dama i skidanje šešira u znak pozdrava. Leti je nosio pastelne lanene pantalone i košulje. Sećam se i sada, kako je voleo da cunja po pijacama i baki donosi svakojake sitnice. Moju baku je obožavao. Voleo je da prepričava svoje dogodovštine sa proputovanja kroz razne zemlje. A nema gde se nije obreo.
Pročitao mnogo klasika, u malom prstu držao antičko
doba. Naučio grčki,
jer je želeo u originalu da pročita
"Ilijadu i Odiseju".
Pričao mi je kako je, nekom prilikom, prisustvovao pogrebu, na kojem su pokojnika sahranjivali u porodičnu grobnicu. U njoj je nađena flaša crnog vina. Obrasla skorelom mahovinom. Kada su je otvorili, tečnost u njoj je, od godina stajanja, imala formu meda. Nekom je palo na pamet da bi to bilo zanimljivo probati. Skoro svi su bili skeptični. Bojazan, jer je to vino nađeno u grobu, učinila je svoje. Ne i kod mog dede. Kaže da nikada ni pre, ni posle toga, nije okusio ništa lepše, niti slađe u životu.
Tek kasnije, kada je već deda otišao, čula sam možda i najbolju arapsku poslovicu o vinu. Uvek je se setim, uz čašu vina, kao i ove dedine priče.
"Ne razumem ljude koji prodaju vino, ne znam šta bi za taj novac mogli pametnije kupiti."
Samo on je imao toliko tople, vesele i iskrene plave oči. I pod stare dane imale su onaj dečiji sjaj. Iako mu je život na breme natovario previše tuge, nikad ljudima nije pričao o tome, niti je to pokazivao. U sebi se nosio s tim, plašim se i da pomislim kako.
Moj deda meni, zapavo, i nije bio biološki deda. Ali to nije ni bitno. Duhovne veze su često jače i snažnije od krvnih. Budući očuh mojoj mami, voleo nas je kao svoje najrođenije. Večito sam se ježila od rogobatnosti izraza "očuh i maćeha", konotacija i ispraznih predrasuda koje sa sobom nose.
Moj deda je bio potomak porodice Dunđerski, po majčinoj liniji. Rat preživeo tako što je nekoliko dana proveo u buretu, u koje ga je majka sakrila od nemačke racije. Provevši dobar deo radne karijere u Hitnoj pomoći, spasio nebrojano života. Družeći se sa mnoštvom lekara, tvrdio je da su najzanimljivije smicalice i pošalice pravili upravo da razbiju sivilo rada u takvoj ustanovi. Taj dečački, mangupski stav je zauvek zadržao.
Moj deda je bio stara škola. Odelo, kravata, šešir, štap i muštikla. Naklon dama i skidanje šešira u znak pozdrava. Leti je nosio pastelne lanene pantalone i košulje. Sećam se i sada, kako je voleo da cunja po pijacama i baki donosi svakojake sitnice. Moju baku je obožavao. Voleo je da prepričava svoje dogodovštine sa proputovanja kroz razne zemlje. A nema gde se nije obreo.
Pričao mi je kako je, nekom prilikom, prisustvovao pogrebu, na kojem su pokojnika sahranjivali u porodičnu grobnicu. U njoj je nađena flaša crnog vina. Obrasla skorelom mahovinom. Kada su je otvorili, tečnost u njoj je, od godina stajanja, imala formu meda. Nekom je palo na pamet da bi to bilo zanimljivo probati. Skoro svi su bili skeptični. Bojazan, jer je to vino nađeno u grobu, učinila je svoje. Ne i kod mog dede. Kaže da nikada ni pre, ni posle toga, nije okusio ništa lepše, niti slađe u životu.
Tek kasnije, kada je već deda otišao, čula sam možda i najbolju arapsku poslovicu o vinu. Uvek je se setim, uz čašu vina, kao i ove dedine priče.
"Ne razumem ljude koji prodaju vino, ne znam šta bi za taj novac mogli pametnije kupiti."
