A nigde priroda nije tačnija i jasnija, u pokazivanju svog pravog lica, kao u nepregledenim brdsko-planinskim predelima bajkovite Šumadije.
Nekad blagodarna, nekad surova, ali srećnije mesto za život, svakako. Kontrast nedavno ozelenele trave i vlažne zemlje, po njivama, sa nebom je magičan. A nebo izgleda kao platno kakvog neveštog, mladog slikara koji je sa palete prosuo sve nijanse plave.
Tamo je sve u drugačijem ritmu. Tamo, čini se, vreme i prostor, imaju
drugačiju dimenziju. Liste prioriteta se bitno razlikuju od ovdašnjih. Samo saobraćaj na autoputu, remeti mir tihih i ušuškanih mesta. Sela i varošice uskih ulica, malih radnji i ljubaznih prodavaca, spram bulevara, histerije zbog semafora, špiceva u saobraćaju, hipermarketa, shopping molova (od ove reči se posebno ježim). Trgići skormno, ali fino uređeni. A svako mesto obavijeno planinskim vencem, i pogledom na njih.
Volimo da zastanemo pokraj pekara čiji nam izlozi deluju ljupko, da nešto prezalogajimo. Simpatične karirane zavesice na izlogu, drveni stočići i stolice, poslovično buckaste prodavačice (a kako drugačije pored toliko predivnog peciva), i crvene tacnice u virtinama. Perece, kifle, krofne sa džemom i šećerom u prahu. Hleb koji ni po čemu ne podseća na isprane, sunđeraste industijske kakvi se konzumiraju kod nas.
Beskrajni mir kad staneš pokraj puta, da udahneš svež vazduh, i uživaš u pogledu. Stidljivi potočići, bistre rečice, vrapčići koji lete po napupelim grančicama. Baštice fino uređene, seno uplašteno po strmim dvorištima domaćinstava.
Euforično grabim telefon i slikam sve oko sebe. Miloš mi govori da batalim telefon i da uživam u trenutku. Kako bilo kome da objasnim gotovo detinju ljubomoru što neću zauvek ostati ovde, i što želim svaki put kada me smore gužve, auotmobili i asfalt, da se setim svih brdašaca, polja, dolina, rečica i potoka...
Ostaje uvek čudna knedla u grlu, po povratku sa tih i takvih proputovanja. I želja da se u što skorije vreme vrati u predele iz mašte.
Do sledećeg čitanja.
Peace & love, ppls.
Liw.