Lavanda
u cvatu. Sladoled na kuglu. Lagane letnje haljiniice i šareni nakit. Salatice
za večeru. Paperjasti beli oblaci. Traženje ’ladovine. Jun je u najvećem jeku.
Želim da pronađem još inspircije. More je za to idealno. A bokokotorski zaliv mesto iz bajke. Želim prijatne sutone. Da se švrćkam u svojim cvetnim suknjama. Želim što više osmeha. Neodoljiva lakoća postojanja, dok me omamljujue morski vazduh. Olala. :D
Posmatram kuće u zalivu dok pristižemo. Terasice sa pogledom na more, ukrašene cvećem. Ljudi u potpuno drugačijem raspoloženju. Lelujaju haljinice u mornarskim dezenima. Pije se limunada i jedu predivni kremasti kolači po baštama kafea. Obožavani deo godine kada žamor ljudi upotpunjuju i zvukovi cvrčaka.
Svitanja nad morem su magija , pomišljam oblačeći šorc, majicu i obuvajući
japanke.
Žurnim koracima grabim ka obali, da uživam u toj čaroliji.
Sve je blago vlažno od sinoćne trome i dosadne kiše. Posmatrali smo kišicu nad morem, svetiljke na oblama u daljini i slušali Marlija.
Ali sad je vazduh topao. I vetrić miluje. Mirisi rascvetanih grana mešaju se sa mirisom vode. Nazirem siluete palmi. Obožavam palme.
Tik pre svitanje je.
Kako bi bilo živeti na nekom udaljenom ostrvu... Jedeš ribu, školjke i škampe, mnogo povrća. Piješ belo vino ili gemišt. Slameni šešir. Lula. Pesak, pučina i pogled u daljini. Zamišljam sebe u celoj toj priči. Život na moru je svakako daleko od svaršenog. Ali lepši od onog po gradovima svakako.
Iz maštanja me trgnuše galebovi. Lete iznad mora i galame. Moraću jutros da prošetam sa Milošem duž obale, dok još nema mnogo prolaznika. Da uživamo u plavetnilu. Obiđemo neke usamljene plaže, kakve volimo. Da slušamo šum mora, skupljamo kamenčiće. Da šetamo. Da se smejemo. Da dišemo.
Moraću i da popijem kafu na obali, pomišljam dok posmatram brodiće kako pristaju u luci, i odlaze iz iste. Što više pdmiću postaju samo žuta tačkica u daljini.
Ne želim nikad da odem sa Jadrana, pomišljam gotovo detinje.
Kradem deliće ove jutarnje čarolije samo za sebe. Dok ne dođu ljudi i ne zavrvi od života. Od šarene garderobe, dece koja se rahlađuju sladoledima, od suncobrana. Od starijih ljudi koji ruku pod ruku šetaju, što je tako lepo videti. Od slučajnih prolaznika putnika namernika i meštana, možda i najvećih srećnika.
Zasada smo samo tu ja, brodovi i galebovi.
I more.
Peace & love, ppls.
Liw.
Želim da pronađem još inspircije. More je za to idealno. A bokokotorski zaliv mesto iz bajke. Želim prijatne sutone. Da se švrćkam u svojim cvetnim suknjama. Želim što više osmeha. Neodoljiva lakoća postojanja, dok me omamljujue morski vazduh. Olala. :D
Posmatram kuće u zalivu dok pristižemo. Terasice sa pogledom na more, ukrašene cvećem. Ljudi u potpuno drugačijem raspoloženju. Lelujaju haljinice u mornarskim dezenima. Pije se limunada i jedu predivni kremasti kolači po baštama kafea. Obožavani deo godine kada žamor ljudi upotpunjuju i zvukovi cvrčaka.
Svitanja nad morem su magija , pomišljam oblačeći šorc, majicu i obuvajući
japanke. Žurnim koracima grabim ka obali, da uživam u toj čaroliji.
Sve je blago vlažno od sinoćne trome i dosadne kiše. Posmatrali smo kišicu nad morem, svetiljke na oblama u daljini i slušali Marlija.
Ali sad je vazduh topao. I vetrić miluje. Mirisi rascvetanih grana mešaju se sa mirisom vode. Nazirem siluete palmi. Obožavam palme.
Tik pre svitanje je.
Kako bi bilo živeti na nekom udaljenom ostrvu... Jedeš ribu, školjke i škampe, mnogo povrća. Piješ belo vino ili gemišt. Slameni šešir. Lula. Pesak, pučina i pogled u daljini. Zamišljam sebe u celoj toj priči. Život na moru je svakako daleko od svaršenog. Ali lepši od onog po gradovima svakako.
Iz maštanja me trgnuše galebovi. Lete iznad mora i galame. Moraću jutros da prošetam sa Milošem duž obale, dok još nema mnogo prolaznika. Da uživamo u plavetnilu. Obiđemo neke usamljene plaže, kakve volimo. Da slušamo šum mora, skupljamo kamenčiće. Da šetamo. Da se smejemo. Da dišemo.
Moraću i da popijem kafu na obali, pomišljam dok posmatram brodiće kako pristaju u luci, i odlaze iz iste. Što više pdmiću postaju samo žuta tačkica u daljini.
Ne želim nikad da odem sa Jadrana, pomišljam gotovo detinje.
Kradem deliće ove jutarnje čarolije samo za sebe. Dok ne dođu ljudi i ne zavrvi od života. Od šarene garderobe, dece koja se rahlađuju sladoledima, od suncobrana. Od starijih ljudi koji ruku pod ruku šetaju, što je tako lepo videti. Od slučajnih prolaznika putnika namernika i meštana, možda i najvećih srećnika.
Zasada smo samo tu ja, brodovi i galebovi.
I more.
Peace & love, ppls.
Liw.
