Volim jutro da počnem velikom šoljom kafe.
Volim svoje tufnaste šolje. I to što svaka od njih ima svoju priču.
Volim skrivene uličice po centru Novog Sada. I starinske fasade zgrada.
Volim novosadsko Novo Naselje, jer me asocira na neke prelepe šetnje tamo u letnje večeri.
Volim u svaku čorbu da ubacim malo karija, a u svaku salatu majčinu dušicu.
Volim povrće i mogla bih samo njega da jedem ceo život.
Volim letnje sutone dok po dvorištu mirišu nana, matičnjak, bosiljak i ljiljani, a ja pišem svoje tekstiće i pijem crno vino.
Volim glas Axl Rose-a, tu lucidnost i šizofreni seksipil u koji se svaki put zaljubim.
Volim sa Milošem da veslam kanuom, pa pređemo na drugu obalu Dunava.
Volim indijske marame, koje mi je donela moja jaranica, iz Čenaja.
Volim da nosim dugačke letnje suknje i japanke.
Volim crveni lak za nokte.
Volim distorziju i onaj vic kako Čak Noris ume da je napravi i na akustičnoj gitari.
Volim da poželim dobro jutro na društvenim mrežama svim dragim ljudima koji su mi daleko.
Volim da se grlim sa dragim ljudima. I verujem u lekovitost zagrljaja. I o tim zagrljajima bih mogla roman da napišem.
Volim usamljena drva u ravnici usred njiva. I da sam biljka, volela bih da budem baš takvo drvo.
Volim stara vojvođanska dvorišta, sa gongovima punim cveća, i niskom kapijicom koja deli velika dvorišta na dva dela. A u zadnjem živina šetka i kljuca.
Volim čardake pune kukuruza po Vojvodini.
Volim ljupka dvorišta po brdovitoj Šumadiji.
Volim da kažem za sebe da sam dečak.
Volim da pričam sa svim predivnim i kreativnim ljudima, koje sam upoznala otkako pišem blog.
Volim svoju crnu kosu, iako bih daleko više volela da imam plavu, ali mi ne pristaje. I smatram da su gotovo sve najlepše žene koje sam upoznala crnke.
Volim lepotu osećaja kad se skockam i u oblaku omiljenog parfema uđem u omiljeni klub na svirku.
Volim kad mi moj brat, budući kao i svaki tinejdžer, tvrd orah na pokazivanju emocija, tobož uzgredno kaže: „Livia, zašto ti tako dugo nisi bila kod nas? Nemoj to više da ti se desi, jesi čula?“Ako se slučajno ne vidimo neko vreme.
Volim novodsadski žargon, i da ljude oslovljavam sa : „gari“.
Volim Gospodsku ulicu u Zemunu, i sve ulične prodavce marama, nakita, naočara za sunce i ostalih drangulija.
Volim Gradoš, vrevu na Zemunskom keju.
Volim kornjače. I volela bih da ih imam za kućne ljubimce.
Volim jesen, i šetenje po gradu, sa sve mojim velikim srebrnkastim kišobranom u ruci.
Volim krovove planinskih kućica i volela bih da imam takvu na Tari.
Volim kampovanje, šatore, roštilj i pivo.
Volim kuvan kukuruz.
Volim kafu na Dunavu.
Volim galebove kad galame nad morem i mirise vode i cveća.
Volim miris nove knjige.
Volim svirke bendova svojih drugova.
Volim svog ćaleta da zovem Džoni, iako taj nadimak nema nikakve veze sa njegovim imenom, već je posledica neke naše šale iz davnih dana, a počeli su tako svi u porodici da ga oslovljavaju.
Volim kad mi mama spremi svoju maestralnu musaku.
Volim da pravim buketiće od žalfije i ruzmarina, lavande i nane, jer neodoljivo osveže sobu.
Volim drvene garnišle, i zelene zavese.
Volim tetovaže, imam tačno osmišljene ideje, ali verujem da ih nikad neću uraditi.
Volim pirsinge i minđuše, i imam ih mnogo, a tek sam počela s njima. :D
Volim gudure i beskrajnu lepotu zelenila po njima.
Volim pacifiste, i smatram da je svaki rat u samom startu izgubjen.
Volim sve ljude bez obzira na jezik koji govore, Svevišnjeg kojem se mole, boju njihove kože, količinu novca koju prihoduju, onoga šta im piše u diplomi, i svih odrednica koje mogu biti bitne samo prostacima i ispraznim skorojevićima.
Volim kad uhvatim prijatelje i sebe, kako smo svi u nekim svojim kreativnim zanosima. Bilo da je u pitanju pisanje, muzika, dizajn, ples, šta god.
Volim kad mi sestra kaže da je dobila neku novu medalju u atletici. Za tri četiri godine preko pedeset odličja na državnom niovu, malo li je? :D
Volim da odem u svoju Bačku na porodična okupljanja i ručkove. Onu pozitivnu vrevu, razgovor i smeh. Ništa lepše.
Volim što mi je karma ipak poslala brata kojeg sam kao klinka u zabavištu stalno crtala pokraj sebe kako se držimo za ruku. Brother from another mother, ali bitno li je? On je tu.
Volim kad sa devojkama svojih drugova vremenom postanem prava prijateljica.
Volim kad u bašti mojih roditelja rode nektarine, pa se grane prosto saviju od težine i lepote predivnih voćkica.
Volim dok večeram, da dam malo slaninice ili nečeg sličnog i Drugu Žutom, i kad je sav srećan što je omastio svoje mačije brke.
Volim zalaske sunca nad Dunavom.
Volim smeh dragih ljudi.
Volim svoju ruku u njegovoj.
Volim život sa sve njegovim nesavršenostima sa kojima se borimo, i zahvaljujući kojima sam i naučila da ga cenim.
Lepota je u sitnicama.
Peace and love, ppls. <3
Liw.
