Dok jutro raspliće svoje boje, nemarno crtajući po nebu trome teške oblake, otpočinje još jedan dan. Još jedan u nizu, koji meren ovozemaljskim kalendarom prolaznosti, najverovatnije ni po čemu neće ostati upamćen. Dok umorno ispijam toplu kafu, iz šoljice na čije se zidove lepi fina, nežna penica, u mislima mi se kao u najšarenijem kaleidoskopu smenjuju slike. I sećanja. Nežna i davna. Ona, koje kao najčistiju ikonu, stavljam u zlatne okvire, vezem uz njih cvetiće i bojim crvenim slovima neke dane, oživljavam ih, udišem, mazim kao najlepše cveće iz vrtova punih nade i detinje, ničim opterećene radosti. Prepliću se davni mirisi, i oživljavaju, kao da su tu. Kao da smo, u decenijama udaljenim danima, mati i ja u našoj kuhinji, dok se svuda po kući širi miris ručka i pite sa višnjama, a ja ulećem euforična u jeku dečije igre da se osvežim čašom vode. Kao da je baš juče bilo, kad smo sedele za belim stolom i zajedno crtale sve što mi je padalo na pamet da bi bilo lepo nacrtati. Dok milujem njene crne lokne, i divim se laganoj letnjoj crvenoj haljini, sa velikim crnim tufnama... Tu negde čujem pokojnu babu i njeno umilno:"Lilici..." kako me doziva, dok sa decom iz komšiluka igram školice, skakućući po asfaltu prekrivenom finom, tankom letnjom prašinom, i pazeći da slučajno ne nazagim na liniju nekog od kvadrata, kojim su oivičeni belom kredom ispisani veliki brojevi... Baba i ja smo imale svoj mali svet, sa samo nama svojstvenim navikama i anegdotama. Sa babom su se pravile palačinke, kafenisalo sa komšinicama, uređivala njena baštica (istini za ljubav, ja sam onako mala više kao gušter hvatala zrake sunca), kuvala mirisna supa, sedelo pred kućom, pod višnjom na drvenoj klupi. Gledao se crtani, vežbalo pisanje, uz diktate koje mi je ona davala. Ali... Ni sa kim se nije tako uživalo kao sa dedom... Deda danas broji lepe, pozne godine, ali i dalje volimo da milujemo jedno drugom ruke, kako smo to radili kad sam kao tek ispilelo detence mnoge dane provodili zajedno. Doručkovanje s njim, bio je poseban ugođaj i njegovo pravljanje malih "pijaca", kako smo nazivali ukusne zalogaje, i danas osećam pod nepcima. Posvećeno odvoženje i dovoženje u zabavište, na njegovom tamno zelenom biciklu... Igranje sa mnom, kad god su mu obaveze dozoljavale, jer budući u penziji i dalje je kod kuće radio kao svojevrsni majstor, kojeg je celo selo znalo po veštim rukama... Neumoran, vredan i predan radu, bio je u svojoj radionici, sve dok godine nisu polako počele da uzimaju danak, a starost učinila da napokon zasluženo odmara u istoj. Sećanja... Drugari iz ulice... I naše igre. Tu su šatorska krila od kojih smo pravili sebi baze, utvrđenja i skloništa, jer najvažnije je, iz ko zna kog razloga, bilo imati svoju bazu. Dani puniji poleta i inspiracije, donosili su "ozbiljnije projekte". Pokušaje da od pruća, granja i lišća izgradimo prave male drvene kućice... Predah bismo pravili u starom ruiniranom belom autobomobilu na ćošku moje ulice, koji smo sebi uredili kao pravi mali raj.Utrkivali smo se ko će sesti na mesto suvozača, staro sedište okrenuto ka zadnjim.
Mirišu ringlovi ispred kuće, ručkovi koje su nam kuvale bake koje su nas čuvale, dok su roditelji bili na poslu. Kroz velike otvorene prozore tačno smo znali ko ručati punjene paprike, pasulj, gde se sprema domaća supa, a ko će uz sve to jesti i kolače.
Sećam se večernjih šetnji sa roditeljima. Vraćanja kući sa nekih od brojnih druženja sa porodičnim prijateljima. Neodoljivog mirisa noćnih frajli, nežnih rozih cvetića koji i danas, toliko godina nakon tih dečijih noći, izbace iz koloseka, istumbaju nešto u stomaku i ožive slike. Nebo puno zvezda, guste bogate krošnje pune jabuka, sa granama savijenim skoro do zemlje, od obilja plodova. Moja ruka u maminoj. I fin prelaz između palca i kažiprsta koji sam tako volela da joj milujem, dok smo šetale.
Tu je negde i slika vikendice na Dunavu, na Kamenjaru. Pokojni deda sa velikim slamenim šeširom, sa muštiklom u ustima, secka kokoškama zeleniš sa mladog luka, da utuca vreme do ručka i poslepodnevnog odmaranja i da živini bude "lakše da kljuca". Eno ga i veliki panj sa tranzistorom, sa kojeg se svakog jutra oglašavao isti spiker, iznoseći nepregledan niz podataka o vodostaju Dunava, duž čitavog njegovog toka. A deda u svoje teftere pažljivo beležio sve te brojke, brinući o potencijalnim poplavama... Stari izidan roštilj, na kome nam je spremao svoje delicije, babine palačinke gotovo svaki dan, baštica prepuna šarenog povrća, koja je svakog leta bogato rađala... Jer gde ćeš plodnije zemlje nego kraj Dunava, daleko od saobraćaja, smoga i ostalih čuda. Stara zelena pumpa za vodu, koju nikad nisam umela da savladam, crno-bela zeka Brkica, koja bezbrižno trčka po placu, i frkće nosićem, šareni kupaći kostimi, i bosonoga trčkanja po toplom betonu.
Vrti se kaleidoskop sećanja. Zima je... Ćale me je toplo ušuškao u kapu, šal i rukavice, čak i čebencetom pokrio, i smestio u sanke. Pošli smo u jutarnju kupovinu. Naš mali ritual. Hleb, mleko i još koješta. U leto neretko i sladoled u kocki ili loptici. Drveni konjić, kao jedno od najmilijih sećanja na moje bezbrižne dane. Napravio ga je baš on, vazdan vešt i kreativan. Vazdan lep. Kovrdžave kose, nezemaljsko plavetnih očiju, stasit. Sećam se i dalje svetlog džinsa i tamno braon kaubojki koje je nosio, koje sam toliko volela da posmatram, dok sam pokušavala da mu uhvatim korak, dok šetamo.
Ćale je oduvek voleo pse.I ja sam se od malena zaljubila u njih. Kad kažem pas, mislim nemački ovčar, odmah da se razumemo. Dostojanstvenosti i gospodskoj lepoti tih pasa, uvek sam se divila. Kakav je događaj u mom malenom svetu bio kad su trčkali po dvorištu... Dok smo se mazili, dok sam ih grlila i gnjavila, a oni kao i svi psi to mirno trpeli. Jer koja životinja može toliko da voli i oseća dečiju ljubav, kao pas?
Trzam se iz misli, bacam pogled kroz prozor... Jesen obožavam, zimu baš i ne... Kad li će proleće pomišljam... I opet tonem u uspomene...
Naša bašta... Fino uređena meka zemlja, čeka da u nju posadimo raznorazno povrće... Svo troje bockamo luk u lepo izvučenje leje... "Razmak između dve lukovice da bude kao razmak između palca i kažiprsta"- govori mi mati. Potom oni kafenišu u prugastim žuto-belim, ili plavo-belim stolicama, kome kakva zapadne, a ja se rashlađujem sokom, izuvajući crvene klompice... Celo dvorište je procvetalo. Višnje, trešnje, stara kajsija, ili breskva... Nek me isprave oni koji bolje znaju, ako grešim, koju je odavno zamenio veliki orah.
Večeri ušuškane u mekanu ćebad, uz omiljenu knjigu iz detinjstva, koju mi je najpre mama čitala. A posle i ja ko zna koliko puta, kada sam ovadala čudesnim svetom slova. O Brumiju, medi, đaku prvaku. U zimu tu je bio veliki jorgan i jastučnica sa još jednim herojem mog detinjstva sa malih ekrana, najčudnijim posetiocem naše planete, sa dalekog Melmaka-Alfom. Neretko bih se ušunjala kod mame i tate u krevet, i tiho govorila mami: "Pregrli me..." Jer kako moliću lepo reći da me zagrli, kad ležimo, a ruka treba da ide preko mene? Dakle, pregrli me...
Sećanje me vodi u drvenu, šarenu ljuljašku, u koju sam tako rado sedala i euforično uzvikivala: "Do neba!", kad bi me ljuljali u njoj.
Nema više ljuljaške...
Ni klupe ispred babine i dedine kuće...
Ni nekih dobrih drveća...
Ni dečije bezrižnosti...
Što je najtužnije ni mnogih umilnih osmeha iz tih sećanja...
Otišli su dalje, iznad tog neba, koje sam iz šarene ljuljaške svog detinjstva pokušavala da dohvatim... Nadam se da je tamo makar lepo... Na tom nedomaštanom nebu...
Lily.
