"Kad je došla u posetu iz Amerike, baba mi je na poklon donela knjigu o Pepeljugi. I to sam bila ja, svojoj majci i sestrama... Kao Pepeljuga... " - pričala je baba Lidija, svog poslednjeg leta, dugo i setno, sklapajući mozaik svog života prepunog bola, patnje, dubokih nesreća, zlokobnih gubitaka, nepravdi, poniženja, a naspram svega toga neprestane borbe.
"Ako je neko u životu gubio, ja sam gubila... A valjda sam ispaštala za grehe nekih svojih predaka... A nikom loše nisam želela... Ne daj Bože, šta čovek trpiti može... Samo ovo sa tvojom majkom me je dokusurilo... Neću ja još dugo, dete moje... Nije ovo više život..."- pričala mi je umorno i skrhano u danima nakon što je izgubila svoju ćerku, dok sam joj tužna, slomljena, očajna i bepsomoćna, dugo mazila naborane, izrabljene ruke, i sedu, talasastu meku kosu, koju je skupljala tankim belim rajafom, u obliku pletenice... Sedele smo dugo, plakale, pričale, prisećale se, ponekad se smejale nekim lepim starim danima... "Mora se čovek i nasmejati, pa poludeli bismo... Nemoj nikad da te grize savest, ako se nasmeješ... I mani šta će svet reći..."
Znala sam da se iza svakog njenog osmeha krila santa leda, očaj i misli ophrvane mrakom, bokali prepuni žuči, koje je ispijala u dugim noćima, nakon što je izgubila ćerku, i molila Gospoda, da je što pre pozove sebi, ne bi li opet bila sa svojom najdražom...
Rođena pred sam početak najkrvoločnijeg ratnog vihora, koji je istorija čovečanstva, zapisala u svoje strane pune nesreće i pustih užasa, svojoj majci nikad nije bila ni draga, ni potrebna. Žig suvišnog deteta duboko joj se urezao pod kožu i obeležio čitavo njeno odrastanje. Oca je izgubila kao tek ispilelo dete...
"Mati mi je bila jako pogana... Jeste, šta da lažem. Otac lep i naočit, seoski policajac... Ostavio je ženu... Nije se s njom moglo... Razumem ga potpuno... I otišao u Mađarsku... Tamo se razboleo i mlad napustio ovaj svet..." Ostale su mi neispričane do kraja njene tuge, kako je i zbog čega pradeda završio baš tamo... Čekalo nas je mnogo priča... Planirale smo ih...
U ratu ophrvanom, i osećaju odbačenosti proteklo joj je detinjstvo. Godine siromaštva nakon rata, borba za preživljavanje, i koru hleba, poterale su je da već kao devojčurak počne da radi najteže poslove... Tako je, radeći na njivi, upoznala svoju veliku ljubav, mog dedu Milenka.
"Bio je mlad, naočit i lep... Ali, najvažnije mi je bilo što sam odmah videla da je dobro biće..." Iako se desila obostrana ljubav, život je daleko od bilo kakvog srećnog romana... I ljubav ponekad nije dovoljna... Razlike u nacionalnim pripadnostima, nakon rata, i činenica da su u tada malom selu u Vojvodini, bili možda i prvi par u kojem je ona Mađarica, a on Srbin, nisu mogli da prođu bez žigosanja, osude i odbacivanja. U obe porodice, to je bilo ravno skandalu, nedopustivo, i vredno svakog prezira... Završili su tako, baba i deda u nekom kućerku, bez vode i srtuje, pokraj njive, na kojoj su radili, čuvajući jedno drugo i svoju ljubav... U dugim, svežim, noćima pokrivajući se tek nekom starom, olinjalom bundom...
"Sram te bilo, Kata... Ćerka ti se smrzava sa zetom u onakvim neuslovima, a ti si sama u ovolikoj kući... Gde će ti duša... Gde ti je savest... Imaš li ti uopšte imalo srca i obraza?"- izgrdila je prababu jednog dana prijateljica, kad je videla kako i gde živi mladi par... Udavši starije kćeri, i ostavši sama u kući, prababu su reči prijateljice teško ošamarile...
"Kad ga je upoznala potrešena grižom savesti, i zbacivši jaram predrasuda, postao joj je praktično omiljeni zet..."- ispričala mi je, ne tako davno, mati...
Dedina porodica snahu druge nacionalnosti i verske pripadnosti zapravo nikada nije prihvatila... O tome se može pričati više kao pukoj formlanosti kasnijih naraštaja...
Babin i dedin život je tako polako počeo da dobija drugu formu... Skućili su se kod moje prababe, i dobili dvoje dece... Najpre sina... Ali, život je doneo prvi veliki udar... Sin im je preminuo, kao beba, od tek nekoliko dana... Nešto kasnije na svet je stigla i moja mati... Kao zdrava, lepa i jedra beba... Činilo se da se život nad mladim i već tada izmučenim parom, makar malo smilovao... Samo, kako stari kažu, nesreća nikad ne ide sama... Naprotiv... Tek se spremala da spusti svoje turobne oblake, na život moje babe...
Baba je ostala udovica sa tek dvadeset godina... Deda Milenko, budući elekrtičar, stradao je na poslu... Moja mati nije uspela ni, makar kroz izmaglicu da upamti svog oca...
"Donosili su kovčeg iz grada i ja sam ga čekala, na ulazu u selo..."- pričala je baba - "Međutim, njegovoj porodici je bilo neprihvaljivo da im sina sahrani neka Mađarica... Došli su, preprečili put kočijama u kojima je bio kovčeg, spremni da isti otmu... Počela sam da plačem, vrištim i bacam se... Ustuknuli su pred mojim očajanjem..."
Čuvajući moju majku, kao kap vode na dlanu, u pustinji, kakvu joj je život osmislio, prolazile su godine... Zaposlila se baba u "Etilenu", tada čuvenoj novosadskoj firmi za hemijsko čišćenje garderobe, bila vredna radnica, "terala normu" i bila omiljena među koleginicama... Bog joj je podario nepresušnu borbenost, optimizam o kakvom mnogi mogu samo da maštaju, i beskrajnu duhovitost... Čudila sam se, još pre nego što je mati umrla, koliko je snage, duha i volje za životom bilo u toj nesrećnoj starici, na koju se obrušila svaka nesreća sveta koja je mogla...
Godine koje su dolazile donele su joj drugog supruga... I njegove dve kćeri, iz predhodnog braka... Nikad ih ne razlikujući od svoje rođene kćeri, baka ih je odgajala, čuvala i vaspitavala kao svoje... I one su je doživljavale kao svoju majku, tako je i oslovljavajući... Iako su imale svoju biološku majku, moja baba Lidija im je bila u duhovnom smislu figura majke... Brak se neslavno završio nakon deceniju i nešto više, kada ju je tadašnji suprug napustio, zaljubivši se u drugu ženu... Otišao je, ostavivši babu potpuno slomljenu... I ostavio joj svoje dve kćeri... Baba ih je i dalje gledala kao svoju decu, odškolovala i udala..."Šta su deca kriva..."- govorila je često...
Pričala je da se više nikada neće udavati, iako je, starinskim rečnikom rečeno, imala udvarača onoliko... A kako i ne bi... Uvek doterana, prelepog lica, kovrdžave plave kose, porcelanskog tena, predivnih crnih očiju, sa neizostavnim crvenim karminom, jedra, i dalje borbena i puna meni nedokučivog optimizma, bila je tiha patnja mnogim muškarcima... Koje je uporno odbijala...
A onda je u njen život, gospodstven, sa šeširom, muštiklom, predivnim plavim očima, i beskrajno harizmatičan ušetao-on... Deda Živko... Čovek kojeg sam doživljavala kao svog najrođenijeg. Nenamatljivo i suptilno, beskrajnom dobrotom i pažnjom, kojom je zračio, uvukao se duboko pod kožu celoj porodici. I baba je, napokon, našla čoveka sa kojim je provela godine pune uzajamne ljubavi, topline i poštovanja... Godine u kojima sam odrastala uz vragolije sa dedom, leta na vikendici na Dunavu, babine palačinke, koje smo tako rado jeli dedini unuci iz predhodnog braka i ja... I opet smo bez obzira na sve te koještarije o biloškom srodstvu, živeli i odrastali kao prava porodica...
Ali onda je život odlučio da nanese težak udar. Da šutne u stomak, iščupa srce, slomi i saplete.... Deda Živko je izgubio sina iz prvog braka. Toplinu iz predivnih plavih očiju zamenili su led i muk... Budući jedno drugom podrška i ljubav kakva je dostojna romana, pogotovo za ljude njihovih godina, koje je život toliko izudarao, dizali su, bodrili i vukli jedno drugo, kroz pakao gubitka deteta i sve muke koje donosi starost... A nevolje su se nizale...
Nekoliko godina kasnije, babu je zadesio karcinom... Koji je pregurala kao običnu prehladu.
"Ja sam tu informaciju samo ostavila iza leđa, i rekla lekarima da rade svoj posao, i da će sve biti kako oni kažu..." I izlečila se... Reklo bi se, kao od šale... Ostavivši u amanet dobru lekciju o duhu kao jednom od ključeva u borbi sa opakim bolestima... Bivajući puna duha, po izlasku iz bolnice, među prvim stvarima koje je uradila bio je poziv frizerki...
"Pa, mora da mi sredi frizuru... Ne priliči da mi dolaze ljudi u posetu, a da ih ja dočekujem čupava, sa neurednom frizurom..."
Već u leto nakon pobede nad bolešću, obilazila je baba prodavnice da nađe sebi neki lepi braon komplet, "jer ona voli braon, a baš nema nijedan komplet u toj boji..." Pričala mi je, dok sam je zbunjena tom energijom i stavom nemo posmatrala... I pitala se hoću li ikad naučiti tako da razmišljam... "Pa deda voli da sam mu lepa i doterana..."- govorila je sa osmehom...
Deda je otišao ima tačno decenija... I baba je opet ostala sama... Starost i samoća su polako uzimali svoje... Mati ju je redovno posećivala, vezanost koju su one gajile, sam srela tek u nekolicini odnosa...
"I sad će joj se na svu pustu muku, koju je doživela moja baba, desiti da izgubi i ćerku ..."- rekla sam proletos Milošu puna očaja i bola kad se mati ozbiljno razbolela, posmtarajući vedar majski dan kroz prozor...
Mati je otišla u maju... Isto kao i deda Živkov sin... Baš oko dedine slave Đurđevdana, kome smo se kao deca tako radovali... I sa uživanjem posmatrali kako deda preuzima ulogu šefa kuhinje, budući pravi domaćin... Pričala je baba da su ona i njen Živko prošli isto, izgubivši decu...
"Nije ovo više život... Kako si mi se samo iskrala..." - plakala je baba na grobu svoje voljene kćeri, kiteći ga najmirisnijim cvećem.
Volela sam te, baba... I toliko te volim... I toliko mi je još na mišici poljubac koji si mi utisnula pre par nedelja, za rođendan, u rano jutro...
I opet me je život sapleo i slomio... A toliko smo još imale da pričamo, a toliko smo još mogle da se milujemo, našalimo, kafenišemo. Da budemo podrška jedna drugoj, da se isplačemo, da se bodrimo, da kuvamo naizmenično-jedan dan ti, jedan dan ja, pokušavajući da dokučim mađije koje ubacuješ u svoju čuvenu supu, ili samo da naprosto ćutimo... Ili eto gledamo sve te serije, koje si volela, a koje su mene toliko nervirale, da dumamo koji fubdalski klub je bolji, da mi prepričavaš sve transfere evropskih fudbalskih liga... Sve bih dala samo da si ti u svojoj fotelji ispred televizora.
Znam, znam...
"Biće nekako... Uvek je nekako bilo..."-najveća mudrost, tako jednostavno izgovorena, kojoj si me naučila. Najmilija moja, anđeli s tobom. Neka su ti laki putevi nebeski.Nadam se da si sada na nekom lepšem mestu, sa svojom neprežaljenom ćerkom. I da će vam se duše grliti kroz večnost.
Nedostaješ za sve što dolazi.
Voli te tvoja unuka.
