Ležim tako u krevetu, željno iščekujući da prođu dani. Često nemam pojma da li su sunčani ili tmurni, prođu dani da ni ne provirim pošteno iz stana, niti previše podignem roletne. Gubim se među listovima Crnjanskog, Selimovića, setnim stihovima Laze Kostića i Jove Zmaja...
Pokušavam da smognem snage da čitam, a da mi se misli ne razleću kao jata ptica koje plove po tmurnom , turobnom nebu ovih dana... Odlazeći na neka bolja mesta... Šta li ih vraća ovde? U zlosutna neba, beskrajnih tuga, patnje i muka...
Emotivni roler koster me voza, od tuge, do crnila, od depresivnih misli do apatije, od besa do nemoći, od razočaranosti, do očajanja. Prazna i pusta... Iz plime loših osećanja trza me zlosutni zvuk sirene hitne pomoći, koja razbija monotoniju vazdan nervoznih vozača u dosadnom predgrađu. U mislima mi sevaju slike koje pokušavam još uvek da smestim negde pod kožom. Slike poslednjih trenutaka sa dve svetinje u mom životu, koje sam izgubila u poslednjih pola godine - majke i babe. Naravno da zlo bude potpuno, obrnutim redosledom...
Pomišljam: neko sad možda isto prolazi sa najmilijima... Još gore, neko je možda u samrtnom ropcu, očaju kojem sam prisustvovala u noći kada je majka napustila ovaj svet, i koji ni sa čim ne može da se poredi... I prisećam se obećanja koje sam dala sebi nemoćno posmatrajući majku: nikad neću biti slabić, jer mi ništa neće biti ni prineti njenim mukama u tom trenutku. Za početak, makar si živa i dišeš. Ostalo će već nekako biti. Slabost je bolest.
Razmišljam o dobroti... O dobroti u nama. Svi nosimo svoj krst i breme nekih bolje ili lošije izrežiranih života. A ja sam u svim pustim nesrećama, imala sreće da imam neke dobre ljude.
To su oni nenametljivi, diskretni heroji naših života...Koje oluje, na otvorenom moru životom nazvanom, iznedre na obalu, kao školjku sa predivnim biserom... To su oni ljudi, koji su uvek tu, tihi i blagi, i zablistaju u mračnim, turobnim noćima... Sa jednim običnim: "Kako si?", iz kojeg vrvi toliko ljubavi... To su oni Prijatelji, koji suptilno ubace malo šarenila u misli. Malo mirisa. Koji crtaju nasmejano sunce na tmurne dane... Ili makar šareni kišobran. Malo zagrjaja. Malo nežnosti. Koji te namseju, kad ti je do smeha najmanje, sa kojima ćutiš, i u tim tišinama ispričaš čitave romane, u čijim zagrljajima pronađeš dugu na nebu posle kiše...
Pokušavam da smognem snage da čitam, a da mi se misli ne razleću kao jata ptica koje plove po tmurnom , turobnom nebu ovih dana... Odlazeći na neka bolja mesta... Šta li ih vraća ovde? U zlosutna neba, beskrajnih tuga, patnje i muka...
Emotivni roler koster me voza, od tuge, do crnila, od depresivnih misli do apatije, od besa do nemoći, od razočaranosti, do očajanja. Prazna i pusta... Iz plime loših osećanja trza me zlosutni zvuk sirene hitne pomoći, koja razbija monotoniju vazdan nervoznih vozača u dosadnom predgrađu. U mislima mi sevaju slike koje pokušavam još uvek da smestim negde pod kožom. Slike poslednjih trenutaka sa dve svetinje u mom životu, koje sam izgubila u poslednjih pola godine - majke i babe. Naravno da zlo bude potpuno, obrnutim redosledom...
Pomišljam: neko sad možda isto prolazi sa najmilijima... Još gore, neko je možda u samrtnom ropcu, očaju kojem sam prisustvovala u noći kada je majka napustila ovaj svet, i koji ni sa čim ne može da se poredi... I prisećam se obećanja koje sam dala sebi nemoćno posmatrajući majku: nikad neću biti slabić, jer mi ništa neće biti ni prineti njenim mukama u tom trenutku. Za početak, makar si živa i dišeš. Ostalo će već nekako biti. Slabost je bolest.
Razmišljam o dobroti... O dobroti u nama. Svi nosimo svoj krst i breme nekih bolje ili lošije izrežiranih života. A ja sam u svim pustim nesrećama, imala sreće da imam neke dobre ljude.
To su oni nenametljivi, diskretni heroji naših života...Koje oluje, na otvorenom moru životom nazvanom, iznedre na obalu, kao školjku sa predivnim biserom... To su oni ljudi, koji su uvek tu, tihi i blagi, i zablistaju u mračnim, turobnim noćima... Sa jednim običnim: "Kako si?", iz kojeg vrvi toliko ljubavi... To su oni Prijatelji, koji suptilno ubace malo šarenila u misli. Malo mirisa. Koji crtaju nasmejano sunce na tmurne dane... Ili makar šareni kišobran. Malo zagrjaja. Malo nežnosti. Koji te namseju, kad ti je do smeha najmanje, sa kojima ćutiš, i u tim tišinama ispričaš čitave romane, u čijim zagrljajima pronađeš dugu na nebu posle kiše...
To su oni kojima kažeš: "Bolje me pusti, loše zračim zatrovaću te...", a oni sa osmehom kažu: "A ne, ja ne idem nigde. Samo izvoli..."
To su one žene, koje iako su Majke nekoj drugoj deci kažu: "Ja te gledam kao svoje dete." I prime na breme da te nematljivo i tiho vuku kroz oluje, dižu iz blata, i umivaju te svojom toplinom.
Dobrota u nama... To je svako ono "Volim te...", iskazano drugačijim rečima...
"Drži se..."
"Znaš da sam tu, pričali smo..."
"Hajde kod nas, da se družimo..."
"Hoćemo na kafu? Nismo bile već par dana, nema smisla..."
"Je l' imaš ovakav cvet...? Znam da voliš cveće..."
"Rekla si da želiš da pročitaš ovu knjigu, pa sam te se setila u knjižari..."
"Obuci se, hladno je..."
"Samo je potreban određeni period da sve što se desilo nađe neko mesto u tebi, i legne..."
"Imam jednu knjigu, mislim da bi ti prijala...."
"Hajde da prošetamo, znam da voliš jesen..."
"Hoćeš da nam napravim čaj?"
"Jesi dobro?"
"Pričaj mi o Mami još... Pričaj mi o Baki još...Pričaj mi o čemu god hoćeš... Volim da slušam kad pričaš..."
"Pogledaj ovaj film, ako već nisi, prijaće ti..."
"Kakvu salatu da napravim, uz ručak?"
"Hajde me nazovi da mi odrecituješ nekog Majakovskog..."
"Drži se, moraš da odboluješ..."
"Ja sam tu, šta god da ti treba, samo se javi..."
"Isplači se, ako ti se plače... Treba to pustiti iz sebe... Ali ne i prepustiti se... Bori se, one ne bi volele da te vide drugačiju..."
"Hej, jesi u gužvi... Zovem samo da te pitam kako si..."
"Hoćemo na kokice?"
"Kako si od jutros?"
"Hej, je l' se sećaš onog kad smo......."
"Slušaj bluz, on je lek za dušu."
"Je l' ti je hladno?"
"Hoćemo do Crkve?"
"Zapalila sam sveću i za tvoju Mamu i tvoju Baku..."
Nije lako... Niko nam zapravo nije ni obećao da će biti lako... Prisećam se jedog ne tako davnog jesenjeg dana...I beleške iz svog dnevnika.
"Jutros, vraćajući se sa babom sa Instituta u Kamenici sa redovnog godišnjeg pregleda, osećanja su mi se mešala kao boje na paleti slikara u umetničkom zanosu. Mesto na koje odlazim zaleđenog srca i emocija, pomalo zamaskiranih ponekom tabletom, jer je Mati proletos, tu provela svoje poslednje trenutke, svakako je ono sa kojeg jedva čekam da pobegnem. Srećna zbog bakinih sjajnih rezultata, paralizovana zbog turobnih sećanja koje šutaju u stomak, nervozna zbog kiše koju inače obožavam, rastrzana između gomile nedomica, usamljena i iznurena, nervozno sam čekala Miloša da se izvuče sa parkinga prepunog nervoznih vozača koji trube i negoduju na svakom koraku, razmišljajući o mučnini koja me povremeno kolje prilikom vožnje, i koja se baš jutros vratila u svom stilu...
Pažnju mi je privukao razgovor oca i tek ispilele devojčice, koji su išli ka ulazu na Institut. "Moraš biti hrabra sad... Obećaj mi da ćeš biti hrabra..." - obraćao se ćerkici držeći je za ruku...
Posmatrala sam bežbrižno, nevino i naivno lice devojčice, nesvesne sirovosti i surovosti sveta...
Počela je reka misli: samo da nije nešto ozbiljno, samo da nije jako bolesna... Kako to ne ni bilo fer... Nadam se da će biti dobro... Možda je vodi po prvi put na neku budi Bog s nama terapiju, pregled, ko zna šta... Možda ide u posetu bolesnoj mami...
Šta god mi je prolazilo kroz misli, sve je bilo previše mračno za ovu malu, nevinu dušicu... I uhvatila sam sebe u spoznaji da sam dozvolila da me nakon svega melje svakodnevica i da se uzrujavam oko stvari, za koje sam obećala sebi da me više nikad neće dotaći, pogotovo gluposti poput kiše, gužve i saboraćaja... I da sam zaboravila da na svaki sivi, razliven akvarel treba nacrtati nasmejano sunce.
Poslati neki topli zrak svim divnim bićima... I verovati da su neki naši dragi sad na nekom mekom oblaku, tik uz to sunce..."
I biti zahvalan na dobroti u ljudima...
Sa posvetom, svima koji se budu prepoznali u ovim, nedostojno njihovoj dobroti, napisanim redovima.
Volim vas.
Lily.
To su one žene, koje iako su Majke nekoj drugoj deci kažu: "Ja te gledam kao svoje dete." I prime na breme da te nematljivo i tiho vuku kroz oluje, dižu iz blata, i umivaju te svojom toplinom.
Dobrota u nama... To je svako ono "Volim te...", iskazano drugačijim rečima...
"Drži se..."
"Znaš da sam tu, pričali smo..."
"Hajde kod nas, da se družimo..."
"Hoćemo na kafu? Nismo bile već par dana, nema smisla..."
"Je l' imaš ovakav cvet...? Znam da voliš cveće..."
"Rekla si da želiš da pročitaš ovu knjigu, pa sam te se setila u knjižari..."
"Obuci se, hladno je..."
"Samo je potreban određeni period da sve što se desilo nađe neko mesto u tebi, i legne..."
"Imam jednu knjigu, mislim da bi ti prijala...."
"Hajde da prošetamo, znam da voliš jesen..."
"Hoćeš da nam napravim čaj?"
"Jesi dobro?"
"Pričaj mi o Mami još... Pričaj mi o Baki još...Pričaj mi o čemu god hoćeš... Volim da slušam kad pričaš..."
"Pogledaj ovaj film, ako već nisi, prijaće ti..."
"Kakvu salatu da napravim, uz ručak?"
"Hajde me nazovi da mi odrecituješ nekog Majakovskog..."
"Drži se, moraš da odboluješ..."
"Ja sam tu, šta god da ti treba, samo se javi..."
"Isplači se, ako ti se plače... Treba to pustiti iz sebe... Ali ne i prepustiti se... Bori se, one ne bi volele da te vide drugačiju..."
"Hej, jesi u gužvi... Zovem samo da te pitam kako si..."
"Hoćemo na kokice?"
"Kako si od jutros?"
"Hej, je l' se sećaš onog kad smo......."
"Slušaj bluz, on je lek za dušu."
"Je l' ti je hladno?"
"Hoćemo do Crkve?"
"Zapalila sam sveću i za tvoju Mamu i tvoju Baku..."
Nije lako... Niko nam zapravo nije ni obećao da će biti lako... Prisećam se jedog ne tako davnog jesenjeg dana...I beleške iz svog dnevnika.
"Jutros, vraćajući se sa babom sa Instituta u Kamenici sa redovnog godišnjeg pregleda, osećanja su mi se mešala kao boje na paleti slikara u umetničkom zanosu. Mesto na koje odlazim zaleđenog srca i emocija, pomalo zamaskiranih ponekom tabletom, jer je Mati proletos, tu provela svoje poslednje trenutke, svakako je ono sa kojeg jedva čekam da pobegnem. Srećna zbog bakinih sjajnih rezultata, paralizovana zbog turobnih sećanja koje šutaju u stomak, nervozna zbog kiše koju inače obožavam, rastrzana između gomile nedomica, usamljena i iznurena, nervozno sam čekala Miloša da se izvuče sa parkinga prepunog nervoznih vozača koji trube i negoduju na svakom koraku, razmišljajući o mučnini koja me povremeno kolje prilikom vožnje, i koja se baš jutros vratila u svom stilu...
Pažnju mi je privukao razgovor oca i tek ispilele devojčice, koji su išli ka ulazu na Institut. "Moraš biti hrabra sad... Obećaj mi da ćeš biti hrabra..." - obraćao se ćerkici držeći je za ruku...
Posmatrala sam bežbrižno, nevino i naivno lice devojčice, nesvesne sirovosti i surovosti sveta...
Počela je reka misli: samo da nije nešto ozbiljno, samo da nije jako bolesna... Kako to ne ni bilo fer... Nadam se da će biti dobro... Možda je vodi po prvi put na neku budi Bog s nama terapiju, pregled, ko zna šta... Možda ide u posetu bolesnoj mami...
Šta god mi je prolazilo kroz misli, sve je bilo previše mračno za ovu malu, nevinu dušicu... I uhvatila sam sebe u spoznaji da sam dozvolila da me nakon svega melje svakodnevica i da se uzrujavam oko stvari, za koje sam obećala sebi da me više nikad neće dotaći, pogotovo gluposti poput kiše, gužve i saboraćaja... I da sam zaboravila da na svaki sivi, razliven akvarel treba nacrtati nasmejano sunce.
Poslati neki topli zrak svim divnim bićima... I verovati da su neki naši dragi sad na nekom mekom oblaku, tik uz to sunce..."
I biti zahvalan na dobroti u ljudima...
Sa posvetom, svima koji se budu prepoznali u ovim, nedostojno njihovoj dobroti, napisanim redovima.
Volim vas.
Lily.
